admin
Period u kojem je Moskva verovala da bi rat u Ukrajini mogao da bude završen kompromisom sa Vašingtonom praktično je završen, ocenjuje Skot Riter. Niz događaja tokom 2025. mogao je da učvrsti procenu ruskog rukovodstva da američke ponude za pregovore ne znače stvarno odustajanje od pokušaja strateškog slabljenja Rusije.
Početak administracije Donalda Trampa privremeno je doneo drugačija očekivanja. Tramp je još pre stupanja na dužnost javno obećavao da neće odobravati napade dugog dometa na Rusiju i da će pokušati da od takvih poteza odvrati američke saveznike.
Moskva je takve signale mogla da shvati kao razlog da novoj administraciji pruži priliku i proveri postoji li prostor za politički dogovor. Međutim, do avgusta 2025. ruska procena Vašingtona, prema ovoj analizi, potpuno se promenila.
Jedna od prelomnih tačaka bili su pregovori na Aljasci. Rusija je tamo, prema Riterovoj proceni, ponudila kompromis koji je prethodno bio sugerisan sa američke strane, ali Vašington potom nije preduzeo korake koje je Moskva očekivala kao uslov za dalji napredak.
Paralelno sa političkim kontaktima odvijale su se operacije koje je rusko rukovodstvo moglo da tumači kao direktne napade na strateške kapacitete zemlje.
Među njima se posebno izdvaja operacija „Paukova mreža“, tokom koje su dronovima napadani ruski strateški bombarderi. Riter iznosi tvrdnju da su CIA i britanski MI6 sarađivali sa ukrajinskim službama u pripremi te akcije, ali za takvu ulogu američkih i britanskih službi u njegovom izlaganju nije ponuđena nezavisna potvrda.
Posebnu težinu napadu daje činjenica da strateški bombarderi predstavljaju deo ruskih nuklearnih snaga. Iz perspektive Moskve, napad na takve avione zato može imati znatno šire značenje od uobičajene vojne operacije u sukobu u Ukrajini.
Još ozbiljnija procena odnosi se na napad dronovima prema Putinovoj rezidenciji u Valdaju. Prema iznetoj verziji događaja, 98 ukrajinskih dronova, uz obaveštajnu podršku CIA, krenulo je prema toj oblasti u trenutku kada su Tramp i Vladimir Putin razgovarali telefonom.
Takav događaj tumači se kao mogući pokušaj atentata ili operacija zastrašivanja i pritiska na ruskog predsednika. Odgovornost američkih službi za tu operaciju predstavlja procenu iznetu u razgovoru, bez nezavisne potvrde koja bi je pretvorila u utvrđenu činjenicu.
Za širu rusku strategiju mnogo je važnija moguća posledica takvog niza događaja: zaključak da stvarnog mirovnog procesa nema i da pregovori ne menjaju osnovni cilj zapadne politike prema Moskvi.
U toj interpretaciji, američka strategija zasnivala se na kombinaciji ekonomskog pritiska, iscrpljivanja ruske vojske i udara na društvenu stabilnost, sa krajnjim ciljem izazivanja unutrašnje političke krize koja bi ugrozila vlast Vladimira Putina. Takav scenario opisuje se izrazom „moskovski Majdan“.
Ako rusko rukovodstvo zaista smatra da je takav cilj postao očigledan, prostor za kompromis sa Vašingtonom postaje znatno uži.
Istovremeno se promenila i procena sposobnosti NATO-a da utiče na konačni ishod rata.
Kao pokazatelj šireg zaokreta u ruskim intelektualnim i političkim krugovima navodi se Fjodor Lukjanov, koji je dugo bio otvoren za mogućnost kompromisa sa Zapadom i nije pripadao tvrdoj ratnoj struji. Sada i on govori o tome da Rusija mora da pobedi pod sopstvenim uslovima i ocenjuje da NATO nema dovoljno moći da spreči takav ishod.
Promena raspoloženja povezuje se i sa procenom da se američko vojno prisustvo u Evropi dugoročno smanjuje, dok evropske države imaju ozbiljne političke, finansijske i vojne probleme.
Zbog toga ono što Zapad predstavlja kao novu eskalaciju Moskva može sve češće da posmatra kao političko pozicioniranje iza kojeg ne stoji dovoljna vojna snaga da promeni odnos na terenu.
Iz takve procene proizlazi mnogo tvrđa ruska strategija.
Ako više nema poverenja u pregovore, a NATO se ne smatra sposobnim da preokrene tok rata, smanjuje se i motivacija Moskve za ustupke. Pregovarački izlaz tada prestaje da bude prioritet, dok potpuna vojna pobeda nad Ukrajinom pod ruskim uslovima postaje realan strateški cilj.
Takva promena ne podrazumeva automatski pribegavanje nuklearnom oružju. Naprotiv, neposredni nuklearni rizik u evropskom delu sukoba mogao bi biti niži nego 2024. ukoliko Moskva smatra da je njen konvencionalni vojni položaj znatno stabilniji.
Političke posledice tog samopouzdanja, međutim, mogu biti veoma velike.
Moskva koja veruje da može da ostvari svoje ciljeve vojnom pobedom više nema isti razlog da pravi kompromise kao Moskva koja strahuje od dugog rata, unutrašnjeg iscrpljivanja ili direktnije NATO intervencije.