admin
Razgovor bivšeg šefa izraelske specijalne službe „Nativ” i stručnjaka za međunarodnu bezbednost Jakova Kedmija sa voditeljem Vladimirovim Trifonovim na Jutjub kanalu „Pogled info” ponudio je detaljnu analizu geopolitičkih odnosa između Vašingtona, Moskve i Brisela, uz osvrt na unutrašnju stabilnost i istorijski kontekst savremene ruske države.
Komentarišući nedavni tridesetpetominutni susret američkog državnog sekretara Marka Rubija i ministra spoljnih poslova Ruske Federacije Sergeja Lavrova, Kedmi je ocenio da je sastanak imao primarno formalni karakter.
Prema njegovom mišljenju, sama činjenica da je do razgovora došlo sprečila je simboličko pogoršanje odnosa dvaju sila, ali kratko trajanje susreta nije dozvoljavalo dublju raspravu o ključnim pitanjima.
Kedmi je istakao da je ruska strana tokom razgovora posebno naglasila stvarno stanje na liniji kontakta u Ukrajini, polazeći od pretpostavke da se američko odlučivanje oslanja na nerealne i falsifikovane informacije o situaciji na terenu.
Pored toga, Moskva je ponovo otvorila pitanje obnavljanja diplomatskih odnosa i uklanjanja prepreka za rad diplomatskih misija na obe teritorije, što, kako navodi Kedmi, pokazuje da ti problemi nisu rešeni ni tokom prethodnih razgovora u Enkoridžu niti nakon njih.
Razmenjene su i ocene o relaciji između SAD i Irana, ali bez novih ili konkretnih pomaka, dok najave o eventualnoj poseti američkih predstavnika Rusiji nisu iznete.
Povodom izjave Marka Rubija da će sporazume iz Enkoridža biti teško sprovesti jer Ukrajina neće pristati na ponuđene uslove, Kedmi je skrenuo pažnju na činjenicu da je američki zvaničnik označio Kijev, a ne Moskvu, kao prepreku za postizanje mira.
On je dodao da rusko rukovodstvo ne odstupa od svojih zahteva, što ukazuje na to da dogovor nije moguć sve dok jedna od strana ne napravi ustupke.
S obzirom na to da SAD pokušavaju da privole Rusiju na omekšavanje stavova nudeći joj ekonomske pogodnosti, Kedmi procenjuje da Vašington nema realne mehanizme pritiska, jer ekonomski podsticaji ne mogu promeniti zahteve Moskve u ovom sukobu.
Govoreći o dugoročnoj strategiji Vladimira Putina od dolaska na vlast, Kedmi je objasnio da je ruski predsednik zatekao urušenu ekonomiju, uništenu armiju i korumpiran upravljački aparat u trenutku kada je pretnja sa Zapada rasla.
Svestan ekonomskih ograničenja za masovno jačanje konvencionalnog naoružanja, Putin je resurse Ministarstva odbrane usmerio na strateško nuklearno naoružanje, ostvarivši prednost u odnosu na SAD.
Ključni element te strategije, prema Kedmijevoj proceni, sastoji se u jasnoj poruci Vašingtonu da bi u slučaju bilo kakvog vojnog sukoba u Evropi prvi ruski udar bio usmeren direktno na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, a ne na evropske zemlje.
Svest o tome navela je američku administraciju, posebno tokom mandata Donalda Trampa, na zaključak da nacionalni interesi SAD nisu identični evropskim i da Vašington ne treba da ulazi u rat sa Rusijom zbog Evrope.
Time je, kako tvrdi Kedmi, ostvaren najveći Putinov strateški uspeh – odvajanje američke vojne komponente od Evrope, čime je evropski kontinent ostao bez vojne podrške SAD, u odnosu snaga koji je višestruko nepovoljniji po Evropu nego ranije.
Osvrćući se na višedecenijske procene zapadnih analitičara da bi promena režima u Moskvi mogla promeniti spoljnu politiku Rusije, Kedmi je te pretpostavke nazvao neosnovanim fantastikom i povukao paralelu sa situacijom u Iranu.
On je naveo da Iran, uprkos teškom ekonomskom položaju, blokadi i razbijenoj vojnoj infrastrukturi usled sukoba sa SAD i Izraelom, zadržava stabilan režim. Rusija se, s druge strane, nalazi u znatno povoljnijoj poziciji – ima stabilnu i rastuću ekonomiju, stabilniju vlast nego u bilo kom periodu od 1990. godine i stratešku vojnu nadmoć.
Kedmi je naglasio da su za nasilnu promenu vlasti potrebna četiri uslova: slaba država, neinicijativna vlast bez kontrole nad situacijom, jaka opozicija i definisan alternativni lider.
Pošto nijedan od ovih faktora ne postoji u Rusiji, zapadne procene Kedmi pripisuje oslanjanju na netačne izveštaje ruske opozicije, poredeći to sa greškom koju su SAD napravile u Iraku kada su se oslanjale na navode tamošnje opozicije.
Objašnjavajući specifičnu ulogu prvog čoveka u ruskoj istoriji, Kedmi je istakao da je prostrana, višenacionalna država sa više od sto naroda i preko deset religija održiva isključivo uz jaku, centralizovanu i autoritativnu centralnu vlast.
Bez takve vlasti ne postoji unutrašnja kohezija koja bi povezivala geografski i kulturno udaljene regione poput Vladivostoka, Voroneža, Tatarstana ili Arhangelska, što po automatizmu stvara ogromnu zavisnost državne politike od predsednika.
Na unutrašnju stabilnost i kadrovsku strukturu Rusije presudno su uticale tri demografske katastrofe u 20. veku, naveo je Kedmi. Prvi svetski rat i Građanski rat odneli su više od 11 miliona ljudi i doveli do emigracije naučne, tehničke i državne elite.
Nakon što je do 1940. godine izgrađena nova struktura, Drugi svetski rat doneo je gubitak od 27 miliona života, pri čemu je stradao najsposobniji i najprivrženiji deo populacije.
Treći udar predstavljala je politika od perioda Nikite Hruščova do kraja vladavine Borisa Jeljcina, koja je, uz masovnu emigraciju devetesetih godina, urušila državnu elitu kroz korupciju i cinizam.
Zbog posledica ovih demografskih razaranja, formiranje nove naučne, kulturne i upravljačke elite teče sporo, što objašnjava zašto u okruženju aktuelnog predsednika trenutno nema drugih dominantnih političkih figura.
Kedmi je zaključio da će budućnost i opstanak Rusije nastaviti da zavise od prvog čoveka države – ukoliko lider bude na nivou Josifa Staljina ili Vladimira Putina, država ima šansu za razvoj, dok bi lideri profila Hruščova, Mihaila Gorbačova ili Jeljcina doveli Rusiju u bezizlazan položaj.