admin
Posle višegodišnjeg procesa pred Specijalizovanim većima u Hagu izrečene su prvostepene presude nekadašnjim vodećim ljudima tzv. OVK. Suđenje, koje je počelo 2023. godine, odvijalo se uz opsežan dokazni postupak i svedočenja o pritvaranjima, mučenjima, ubistvima i nestancima tokom sukoba na Kosovu i Metohiji i u delovima Albanije.
Hašim Tači i Jakup Krasnići osuđeni su na po 25 godina zatvora, Kadri Veselji na 18, a Redžep Seljimi na 13 godina. Predsedavajući sudija Čarls Smit saopštio je da su dokazani ratni zločini koji se odnose na protivzakonita ili proizvoljna hapšenja i lišavanja slobode, surovo postupanje, mučenje i ubistva, dok optužbe za zločine protiv čovečnosti nisu dokazane.
Nekadašnji vrhovni komandant tzv. OVK Hašim Tači proglašen je krivim za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišenje slobode najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo 96 ljudi.
Za pojedina krivična dela izrečene su mu kazne od 15 godina, četiri godine i 23 godine za ubistvo, a jedinstvena kazna iznosi 25 godina zatvora.
Tači je oslobođen optužbi za progon, zatvaranje i druge nehumane postupke, mučenje, ubistvo i prisilne nestanke kao zločine protiv čovečnosti. Smit je prilikom odmeravanja kazne rekao da je Tači zloupotrebio položaj i koristio funkciju za ostvarivanje kažnjivih aspekata zajedničkog cilja, dok su kao olakšavajuće okolnosti uzeti u obzir njegov doprinos osnivanju Specijalizovanih veća i činjenica da se predao.
Jakup Krasnići, nekadašnji član glavnog štaba, portparol tzv. OVK i član direkcije za politička pitanja, osuđen je na pojedinačne kazne od 15, četiri, 20 i 23 godine, odnosno na jedinstvenu kaznu od 25 godina.
Proglašen je krivim za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo 96 ljudi. Oslobođen je optužbi za progon, zatvaranje, druge nehumane postupke, mučenje, ubistvo i prisilne nestanke kao zločine protiv čovečnosti.
Nekadašnji član glavnog štaba i obaveštajne strukture tzv. OVK Kadri Veselji dobio je pojedinačne kazne od deset, tri, 13 i 16 godina, a izrečena mu je jedinstvena kazna od 18 godina zatvora.
Sudsko veće proglasilo ga je krivim za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje i lišenje slobode najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo 96 ljudi. Za nekoliko slučajeva je oslobođen jer krivica nije dokazana van razumne sumnje ili je utvrđeno da određeni događaj nije bio u nadležnosti suda.
Redžep Seljimi, nekadašnji član glavnog štaba i glavni inspektor tzv. OVK, osuđen je na pojedinačne kazne od šest, dve, osam i 11 godina, odnosno na jedinstvenu kaznu od 13 godina.
I kod njega je utvrđena odgovornost za protivzakonito ili proizvoljno hapšenje najmanje 385 ljudi, surovo postupanje prema najmanje 49, mučenje najmanje 303 i ubistvo 96 ljudi. Oslobođen je optužbi za progon, zatvaranje, druge nehumane postupke, mučenje, ubistvo i prisilne nestanke kao zločine protiv čovečnosti.
Smit je rekao da su izvršena krivična dela bila širokih razmera i da je među zatvorenicima bilo žena i dece, uključujući i bebu. Sud je utvrdio da je ubijeno najmanje 96 ljudi, a sudija je posebno pomenuo slučaj 74-godišnjeg čoveka čije je lice bilo smrskano.
Veće je zaključilo da su pripadnici tzv. OVK proizvoljno lišili slobode najmanje 385 ljudi u 14 opština na Kosovu i Metohiji i u dve oblasti na severu Albanije. Žrtve su odvođene u zatvoreničke objekte, a mnoge su hapšene u svojim kućama ili na putevima, vezivane i premlaćivane.
Sud je utvrdio da su pojedini ljudi bili pritvarani pod optužbom da su saradnici srpskih vlasti, iako za takve tvrdnje nije bilo dokaza. Zatvorenicima nije saopštavano zbog čega su pritvoreni.
Svedočenja i drugi dokazi otkrili su i uslove u kojima su zatočenici držani. Sudija je govorio o 348 ljudi podvrgnutih mučenju i surovom postupanju, dok je za najmanje 303 utvrđeno mučenje u okviru krivične odgovornosti za koju su optuženi osuđeni.
Prostorije su bile male, zatočenici su spavali na betonskom podu prekrivenom blatom i životinjskim izmetom, danima nisu dobijali hranu, nisu imali odgovarajući pristup vodi i toaletu, a ruke i noge su im vezivane.
Zatvorenici su premlaćivani motkama do granice kada više nisu mogli da dišu, a neki su umrli od posledica premlaćivanja. Smit je opisao i slučaj zatvorenika koji je tražio da ga ubiju metkom, na šta mu je odgovoreno da za njega nema metka i da će ga ubijati „malo po malo“. Sud je utvrdio slučajeve polomljenih udova i drugih oblika mučenja, uz zaključak da je postojala namera nanošenja teških patnji.
Kod tačke koja se odnosi na ubistva, veće je zaključilo da su pripadnici tzv. OVK svojim postupcima izazvali smrt najmanje 96 ljudi koji nisu učestvovali u neprijateljstvima. Na telima žrtava pronađene su povrede, a sud je zaključio da je postojao potreban umišljaj za ratni zločin ubistva.
Smit je govorio i o politici označavanja određenih ljudi kao saradnika vlasti SRJ, čime je podsticano nasilje. Kao mete su označavani etnički Albanci smatrani „kolaboracionistima“ i etnički Srbi tretirani kao neprijatelji, a sud je utvrđivao obrasce napada na protivnike.
Istovremeno, sudsko veće nije prihvatilo deo optužnice koji se odnosio na zločine protiv čovečnosti. Smit je saopštio da tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje postojanje sistematskog napada ili napada širih razmera usmerenog protiv civilnog stanovništva.
Zbog toga nisu dokazane optužbe za progon, zatvaranje, nehumane postupke, mučenje, ubistva i prisilne nestanke u kvalifikaciji zločina protiv čovečnosti.
Sudija je naglasio da predmet nije predstavljao suđenje legitimitetu tzv. OVK niti njenom političkom cilju nezavisnosti Kosova, kao ni utvrđivanje koja je strana u sukobu bila više kriva. Predmet se, kako je objasnio, odnosio na konkretna krivična dela i individualnu krivičnu odgovornost optuženih prema Srbima, Romima i naročito kosovskim Albancima.
Takođe je rekao da se postupak nije bavio krivičnim delima koja su srpske snage i paravojne formacije počinile nad kosovskim Albancima.
Veće je utvrđivalo i položaj četvorice optuženih u strukturi tzv. OVK. Tači je bio vrhovni komandant, Veselji član glavnog štaba i obaveštajne direkcije, Seljimi član glavnog štaba i glavni inspektor, dok je Krasnići bio član glavnog štaba, portparol i član direkcije za politička pitanja.
Sud je zaključio da je svaki optuženi podržavao sprovođenje zajedničkog plana i da krivična dela nisu predstavljala samo pojedinačne činove osvete. Za Tačija je utvrđeno da je imao veliku ulogu u sprovođenju cilja i postavljanju lojalnih ljudi. Sudija je rekao da je lično učestvovao u hapšenju 13 poslanika i još nekoliko osoba, svih albanske nacionalnosti.
Posebno je pomenut Behajdin Alači, kojeg su Tači i Veselji odveli sa lisicama, posle čega više nikada nije viđen. Tvrdnja da je Alači poginuo u borbi, prema zaključku sudije, nije bila tačna.
Za Veseljija je utvrđeno da je pribavljao informacije o osobama označenim kao kolaboracionisti i da je predstavljao ključni element sistema. Seljimi je imao manja ovlašćenja nad pripadnicima tzv. OVK, ali je igrao važnu ulogu u formiranju operativnih zona, redovno ih obilazio i dobijao izveštaje o osumnjičenima i ljudima označenim kao kolaboracionisti.
Sud je zaključio da je znao da se protiv njih ciljano sprovode napadi. Krasnićiju je pripisana ključna uloga u formulisanju politike ciljanih napada na protivnike.
Proces je, prema rečima sudije, vođen u atmosferi neprekidnog zastrašivanja svedoka. Nekoliko svedoka povuklo je ranije izjave, pojedini su menjali iskaze ili lagali pred većem, dok su drugi govorili da strahuju za svoju bezbednost. Smit je naveo i slučajeve u kojima je ponašanje svedoka povezivano sa „slepom lojalnošću“.
U istorijskom osvrtu sudija je govorio o ukidanju autonomije Kosova u vreme SRJ, stvaranju stranke Ibrahima Rugove i prelasku sa mirnog političkog delovanja na podršku oružanom otporu.
Naveo je da je u aprilu 1993. doneta odluka o oružanom delovanju prema SRJ, ali i prema ljudima označenim kao kolaboracionisti. Tzv. OVK opisao je kao politički i vojni organ čiji je cilj bilo nezavisno Kosovo.
Optužnica u deset tačaka obuhvatala je progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje i pritvaranje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilne nestanke, mučenja i ubistva u 42 nelegalna pritvora tzv. OVK na Kosovu i Metohiji i u Albaniji.
Obuhvaćeno je približno 407 pritvorenika, dok je optužnica teretila za ubistva najmanje 102 Srba, nealbanaca i „nelojalnih“ Albanaca u periodu od marta 1998. do septembra 1999. godine.
Kao saučesnici u zločinačkom udruženju u optužnici su navedeni i oficiri tzv. OVK Azem Sulja, Ljah Brahimaj, Fatmir Ljimaj, Sulejman Seljimi, Rustem Mustafa, Šukri Buja, Ljatif Gaši i Sabit Geci. Tužilaštvo je u završnoj reči tražilo kaznu od po 45 godina zatvora za svakog od četvorice optuženih.
Tači, Krasnići, Veselji i Seljimi uhapšeni su 2020. godine i od tada se nalaze u pritvoru. Tokom procesa pred sudom su govorila 134 svedoka: 125 je pozvalo tužilaštvo, dvoje zastupnik žrtava, a sedam odbrana. Još 164 izjave svedoka prihvaćene su u pisanom obliku, pa je u postupku na taj način učestvovalo ukupno 298 svedoka.
Među svedocima odbrane bili su bivši ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kristofer Hil, penzionisani američki general Vesli Klark i nekadašnji američki diplomata Džejms Rubin. Oni su o Tačiju govorili kao o čoveku koji nije imao odlučujuću ulogu kakva mu se pripisivala, predstavljajući ga kao uglađenog političkog aktera koji je više ličio na profesora nego na ratnika.
Srpski svedoci govorili su o sopstvenom stradanju i stradanju članova svojih porodica. Deo albanskih svedoka tvrdio je da se ne seća događaja iz rata, dok su pojedini ranije opise akcija tzv. OVK predstavljali kao preuveličavanje namenjeno podizanju morala.
Među slučajevima obuhvaćenim optužnicom nalazile su se otmice i ubistva u Orahovcu, uključujući stradanje 15 članova porodice Kostić, zatim mučenja u Lapušniku i Likovcu, ubistvo na Brdu Beriša, događaji u Klečkoj i Prizrenu, kao i dva logora na severu Albanije.
Tužilaštvo je tokom postupka dokazivalo da je cilj tzv. OVK bio preuzimanje potpune kontrole nad Kosovom i Metohijom, da su ljudi koji su se tome protivili proglašavani neprijateljima i da je organizacija imala uspostavljenu hijerarhiju. Presudom su prihvaćeni delovi optužbi koji se odnose na ratne zločine, dok za zločine protiv čovečnosti sudsko veće nije utvrdilo potrebne pravne elemente.
Uoči izricanja presude holandska policija pojačala je prisustvo u Hagu, a pristalicama optuženih koje su provele noć ispred suda naloženo je da se povuku na prostor određen za okupljanje. U Prištini i drugim gradovima sa albanskom većinom organizovano je praćenje prenosa presude, dok su srpske škole na Kosovu i Metohiji tog dana nastavu organizovale onlajn.