admin
Odluka najvišeg belgijskog upravnog suda otvorila je pitanje koje može imati posledice daleko izvan jednog spora između ruske banke i belgijskih vlasti.
Posle više od četiri godine sankcija, pred evropskim sudovima sve češće se pojavljuje isto pitanje: koliko daleko države mogu da idu u blokiranju ruske imovine i kakve dokaze i pravne procedure moraju da imaju za takve odluke.
Državni savet Belgije poništio je odluku kojom je odbijeno oslobađanje zamrznute imovine ruske BCS banke. Sud nije naredio da novac odmah bude vraćen banci, ali je utvrdio da je belgijska administracija postupala na pravno neodgovarajući način, čime je BCS banci otvorena mogućnost da ponovo zatraži razmatranje svog slučaja.
Spor je posebno značajan zato što se veliki deo zamrznute ruske imovine nalazi upravo u Belgiji, kod briselskog sistema za kliring i poravnanje Juroklir. Posle eskalacije sukoba u Ukrajini 2022. godine zapadne zemlje zamrzle su oko 300 milijardi dolara ruske državne imovine, dok se u Jurokliru danas nalazi približno 200 milijardi evra zamrznute ruske imovine.
BCS banka nije došla pod udar zbog toga što je njena imovina neposredno bila deo ruskih državnih rezervi. Njena sredstva bila su plasirana kod Juroklira preko ruskog Nacionalnog depozitara za poravnanja, koji je obuhvaćen sankcijama EU, pa je i novac privatne banke ostao blokiran.
Banka je u januaru 2023. zatražila od Juroklira isplatu sredstava. Belgijski trezor odbio je zahtev u julu 2024, uz obrazloženje da BCS nije dokazala da je prekinula odnos sa Nacionalnim depozitarom za poravnanja. Kao dodatni razlog navedeno je da bi prebacivanje novca u jermensku banku otežalo belgijskim vlastima praćenje njegove kasnije upotrebe.
BCS se zatim obratila Državnom savetu, a odluka tog suda pogodila je samu proceduru na kojoj je počivalo belgijsko odbijanje. Ministarstvo finansija bilo je nadležno za rešavanje zahteva, ali je svoja ovlašćenja prenelo Kancelariji generalnog administratora trezora bez dovoljno preciznog pravnog osnova.
Sud je ocenio da su delegirana ovlašćenja bila preterano široka i nejasna. Ministarstvo je, prema obrazloženju odluke, ostavilo administraciji veliku slobodu u pitanjima koja zadiru u osnovna prava, dok granice tih ovlašćenja nisu bile dovoljno jasno definisane. Državni savet je zbog toga utvrdio povredu belgijskog ustavnog okvira i poništio odluku iz 2024. godine.
Tu nastaje problem koji prevazilazi BCS banku. Presuda sama po sebi ne odmrzava njen novac, ali može da omogući osporavanje drugih odluka donetih korišćenjem iste ili slične procedure. Ukoliko su i drugi zahtevi odbijani na osnovu ovlašćenja za koja je sada utvrđeno da nisu bila pravilno uređena, mogu uslediti novi postupci pred belgijskim sudovima.
Dodatni udarac belgijskoj argumentaciji predstavlja deo presude koji se odnosi na kasnije sankcije protiv same banke. BCS je 2024. stavljena na američku listu sankcija, a u maju 2026. i na listu sankcija EU. Belgija je tvrdila da je time banka izgubila pravo da nastavi žalbeni postupak.
Državni savet nije prihvatio takvo obrazloženje. Posebno je ukazano da belgijske vlasti ne mogu unapred polaziti od pretpostavke da će američke sankcije ostati na snazi neograničeno dugo. Time je odvojeno pitanje zakonitosti ranije administrativne odluke od sankcija koje su protiv banke uvedene kasnije.
Koliko bi ruskih kompanija moglo da bude zainteresovano za slične postupke nije poznato. Juroklir ne objavljuje spisak svojih klijenata, pozivajući se na evropska pravila o zaštiti podataka, dok ni ruske vlasti nisu objavile potpunu evidenciju kompanija čija su sredstva blokirana.
Belgijska presuda, međutim, nije jedina odluka koja poslednjih nedelja postavlja granice načinu primene sankcija. Sud pravde Evropske unije je 3. septembra 2026. u slučaju kompanije Inter Rao Lietuva utvrdio da sama povezanost pravnog lica sa sankcionisanim licem nije dovoljna za zamrzavanje njegove imovine. Mora se dokazati da sredstva pripadaju, da su u vlasništvu, posedu ili pod kontrolom sankcionisanog lica ili subjekta.
Sud EU zahteva „objektivnu i dovoljno čvrstu“ činjeničnu osnovu. Nacionalni sudovi ne mogu da se zadovolje samo formalnim obrazloženjem administracije, već moraju da provere činjenice na kojima je odluka o zamrzavanju zasnovana.
Posebno je odbačena mogućnost da karakter ruskog političkog sistema sam po sebi posluži kao dokaz da predsednik Rusije Vladimir Putin kontroliše određenu kompaniju. Činjenica da se ruski sistem opisuje kao autokratski i oligarhijski može predstavljati deo šireg konteksta, ali ne može zameniti konkretne dokaze o stvarnoj kontroli nad pravnim licem.
To je važna pravna granica. EU i njene članice mogu da primenjuju sankcije i zamrzavaju sredstva kada su ispunjeni propisani uslovi, ali sudovi istovremeno zahtevaju dokazivu vezu, dovoljno čvrstu činjeničnu osnovu i zakonitu proceduru. Teret dokazivanja opravdanosti takvih mera ne može jednostavno biti prebačen na kompaniju od koje bi se zahtevalo da dokazuje da kontrola ne postoji.
Zbog toga dve odluke u kratkom vremenskom razmaku predstavljaju ozbiljan pravni izazov za pojedine dosadašnje postupke evropskih vlasti prema ruskoj imovini.
One ne znače da je celokupno zamrzavanje ruskih sredstava proglašeno nezakonitim, niti nalažu automatsko vraćanje oko 300 milijardi dolara blokirane ruske imovine. Ali pokazuju da sankcije ne mogu administraciji dati neograničenu slobodu da raspolaže tuđom imovinom bez preciznog pravnog osnova i proverljivih dokaza.
Upravo na toj tački Moskva godinama zasniva tvrdnju da je blokiranje njene državne imovine protivpravno i da bi njena konfiskacija predstavljala prisvajanje ruske svojine. Rusija je najavljivala pravne i finansijske protivmere, dok je pitanje korišćenja zamrznutih sredstava postalo predmet ozbiljnih sporova i unutar same EU.
Belgija je posebno oprezna zbog ogromne koncentracije ruske imovine u Jurokliru i mogućih finansijskih i pravnih posledica. Brisel je već blokirao jedan predlog za korišćenje tih sredstava kao osnove za finansiranje Ukrajine, tražeći garancije da belgijska država i Juroklir neće sami snositi posledice eventualnih ruskih protivmera.
Tako se otvara novi front u sukobu EU i Rusije, ovog puta u sudnicama. Posle političkih odluka o sankcijama, evropski sudovi počinju da ispituju gde se završava pravo država da sprovode restriktivne mere, a gde počinju ustavna zaštita svojine, pravo na delotvornu sudsku zaštitu i obaveza vlasti da svoje odluke zasnivaju na zakonu i konkretnim dokazima.
Za države EU koje su zagovarale najtvrđi pristup prema ruskoj imovini problem može postati znatno ozbiljniji ukoliko presuda BCS banci pokrene nove žalbe.
Jedan poništen administrativni akt još ne ruši sistem sankcija, ali presedan omogućava drugim pravnim licima da provere da li su i njihova sredstva blokirana odlukama donetim kroz isti pravni vakuum.
Zbog toga spor više nije samo pitanje jedne ruske banke. U igri su pravna održivost dela evropskog sistema zamrzavanja imovine, potencijalni zahtevi drugih kompanija i mnogo veće pitanje ruskih državnih sredstava.
Ako sudovi nastave da zahtevaju strožu proceduru, konkretne dokaze i jasna zakonska ovlašćenja, politička odluka o blokiranju ruskog kapitala ulazi u fazu u kojoj će svaki potez morati da izdrži mnogo ozbiljniju pravnu proveru.