admin
Na ova, ali i druga pitanja, u emisiji Signali, na Radio-televiziji Vojvodine, odgovarali su prof. dr Vladan Petrov, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i prof. dr Milivoj Alanović, dekan Filozofskog fakuteta Univerziteta u Novom Sadu.
Petrov je rekao kako godinu i po dana posle početka blokada fakulteta nije razočaran što do dijaloga još uvek nije došlo, jer je razočaran onaj čovek koji ima određena očekivanja, na osnovu određenih činjenica ili nekih indikatora da bi do suštinskog ozdravljenja atmosfere i unutar akademske zajednice i šire moglo da dođe.
„Ja sam imao tu, da kažemo, pomalo lošu sudbu u tom delu, da nekako uvek vidim one prečice, one začkoljice, one manje ili veće rupe u tim čini mi se više verbalnim retorikama, ali i dalje vrlo neadekvatna promena za isti period i ja sam ja sam uočavao da tu ima nekakvih pokušaja i da je ostajalo na pokušajima“, kaže on.
Petrov podseća da je prošle godine prvi put gostovao na Radio-televiziji Vojvodine i da tada još nije bila formirana nova vlada, a da je nakon toga postao jedan od ozbiljnijih kritičara upravo te vlade, u delu koji se odnosio na takozvane pregovore koji su vođeni sa rektorima svih državnih univerziteta, ali naročito sa rektorom Univerziteta u Beogradu.
„Zašto kažem takozvane pregovore? Da podsetim samo da su oni nekako vođeni na način koji se meni nije dopao iz više razloga. Prvo, ja nisam video da su ti razgovori vodili ka uspostavljanju upravo tog ambijenta da dođe do dijaloga. Razgovori su bili razgovori između dve strane, koji su imali neki primarni cilj, bilo da se odblokiraju fakulteti, bilo da se nastavi akademska godina“, objašnjava on.
Petrov dodaje da mu se čini da atmosfera danas nije ni blizu onakvoj kakva bi morala biti u jednoj akademskoj sredini.
„Da, nastava i ispiti se održavaju redovno, ali sama činjenica da još uvek ima tih simbola po zgradama, pre svega ja govorim o zgradi Pravnog fakulteta u Beogradu, sama činjenica da se tu, iskren da budem, ne zna ko pije, a ko plaća, da među studentima postoje ozbiljne podele, o kojima se malo zna u javnosti“, ističe on.
Petrov dodaje da mediji, i oni koji su takozvani režimski i takozvani antirežimski, predstavljaju uglavnom onu sliku koja se njima najviše dopada, a da ona prava slika ostaje nekako nedorečena, a to je da mi imamo te podele, među studentima, među profesorima.
„Govorim prvenstveno o univerzitetu, zato što su univerziteti bili blokirani. Nama prividno nisu bile blokirane porodice, iako se i o tome može razgovarati, jer je činjenica da ste se vi otežano kretali, što je dovodilo do ozbiljnih konfrontacija i sa članovima porodice. Dalje, postoji očigledno jedno relativno ozbiljno generacijsko nerazumevanje i ono prevazilazi one nivoe koji su ranije bili normalni i redovni“, smatra on.
Petrov objašnjava da dolazimo do situacije koja je, čini se, još uvek izuzetno dominantna, a to je da se studentima ili studentskom učešću u upravljanju fakultetom pridaje enormni značaj, značaj koji po zakonu i po svim demokratskim uzusima u jednoj akademskoj zajednici ne sme da se prida.
„Ne bi bio problem da je taj enormni značaj pozitivan, da je on doprinos da svi studenti, zajedno okupljeni ili u meri u kojoj je to moguće, vrše pozitivan uticaj na rad uprave. Ovde, međutim, je reč o uticaju koji nije normalan sa stanovišta običnog čoveka. Pojedine uprave, ne mislim sve, mnogi dekani, a to je reč i kod nas na Pravnom fakultetu, oni se pribojavaju ponašanja, delovanja tih različitih frakcija među studentima. Tu se više i ne zna ko je zaista blokader, ko nije blokader. Među blokaderima postoje ozbiljne podele, a one se reflektuju na ponašanje uprava i na jedan normalan, redovan i pre svega bezbedan život na fakultetu“, zaključuje on.
Alanović smatra da upravo profesor Petrović i on svojim primerom pokazuju da i te kako ima smisla i dalje pozivati na dijalog unutar akademske zajednice.
„Vi ste malopre govorili o strahu, o animozitetu i netrpeljivosti. Ja mogu da kažem da upravo ova vrsta medijske eksponiranosti na neki način sve nas izlaže, jer nekako postajemo u javnosti prepoznatljiva lica. A ja bih se prosto zapitao, ko zna u našoj javnosti da je dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio akademik Čedomir Popova ili pisac Milorad Pavić. Ali, nažalost, javnost zna ko je sadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i to meni zapravo govori da su okolnosti, da upotrebim jedan blag izraz, vrlo neobične“, kaže on.
Alanović kaže kako se plaši da ćemo još dugo vremena čekati da se situacija smiri.
„Prošle godine, na primer, u ovo doba, kada smo svi iščekivali novu vladu, neku novu dinamiku razgovora između akademske zajednice i predstavnika vlade, i pomislili da će to dati neki dodatni impuls da fakulteti počnu sa radom, što je bio naš interes. Neki su krenuli ranije, neki kasnije. To pokazuje specifičnost svake visokoškolske ustanove. Na primer, neki fakulteti su, mislim, krenuli još u aprilu, a Filozofski fakultet u Novom Sadu je 8. septembra krenuo sa radom u zgradi. Dakle, zamislite da u Beogradu pod jednim krovom imate Filološki fakultet, Filozofski fakultet i Fakultet političkih nauka. E, sve to imate pod krovom Filozofskog fakulteta u Novom Sadu“, navodi on.
Alanović objašnjava kako to govori zato što svi imamo različite radne kulture, pripadamo drugačijim profesionalnim orijentacijama, etikama, što je s jedne strane normalno, a da sa druge strane, kada pogledate naučni rad, on danas u savremenom svetu podrazumeva interdisciplinarnost.
„I kada pod jednim krovom unutar jedne ustanove imate i društvene i humanističke nauke, to je odlično. Ali u sadašnjim okolnostima ovakvih podela, kada imate da ljudi međusobno ne razgovaraju, da se ne pozdravljaju, ne na ulici, nego na svom radnom mestu, kako možemo da zamislimo da će oni sarađivati na naučnom planu, na nekom istraživanju“, pita se on.
Alanović dodaje da smo prošle godine željno iščekivali da počnemo da radimo, a da pri tome nismo razmišljali kakva će biti ta novonastala radna klima, kakva će eventualno biti posledice blokada.
„A evo sada, posle ne baš godinu dana radnog angažmana, nego nešto manje, barem što se tiče Filozofskog fakulteta, ja mogu da kažem da su takvi odnosi vrlo poražavajući, da smo mi postali jedno vrlo negostoljubivo mesto za akademski rad, za naučni rad, barem kada su u pitanju zaposleni. Mi smo se vratili u učionice, studenti su tu, oni nisu zainteresovana da im život stoji“, smatra on.
Alanović kaže da univerzitetski profesori trebaju da budu primer kako se, s jedne strane, može razgovarati otvoreno, a sa druge strane, neopterećeno raznim političkim i ideološkim podelama.
„Kakav primer dajete toj deci ako vi niste sada spremni na akademski dijalog? Mi smo obični ljudi, koji su podložni svim slabostima, a ovde se u javnosti nameće narativ da su profesori univerziteta neka posebna bića, da će profesorska stranka ili studentska stranka, studentski pokret ili lista, kako god da se to zove, doneti neku veliku promenu“, kaže on.
Alanović dodaje da je sasvim svejedno da li ćete imati esnafsko udruženje pekara, mesara, bolničara ili profesora, da su to sve obični ljudi.
„Mi smo samo obrazovaniji od proseka. Mi smo stručni za neke svoje oblasti i tako dalje. Mislim da je to jedna velika varka koja je nametnuta. I akademska zajednica se prevarila u tom smislu što su pomislili da imaju prevelik uticaj… prevelik možda ugled. Jedna naša koleginica iz Beograda je rekla da ima nekoliko institucija od naročitog ugleda – vojska i Srpska pravoslavna crkva i univerzitet. Posle ovog učinka, sasvim sam siguran da je akademska zajednica izgubila i da smo se mi, na neki način, u očima običnog građanina u velikoj meri kompromitovali, jer smo na sopstvenom primeru pokazali sve ljudske slabosti“, zaključuje on.
Celu emisiju možete da pogledate ovde.