admin
Na ukrajinskom ratištu odvija se promena koja bi mogla da utiče na budućnost kopnenih operacija, a njene razmere tek sada postaju jasnije.
Borbe se sve češće vode unutar gasovoda izgrađenih još u Sovjetskom Savezu. Ruski vojnici koriste cevi prečnika oko 1,2 metra kako bi kilometrima prolazili ispod zemlje, izlazili iza ukrajinskih položaja i odatle pokretali napade dronovima.
Američki Volstrit džornal otkriva da su nekadašnje energetske instalacije postale deo novog fronta koji ne postoji na uobičajenim vojnim kartama.
Prema podacima ukrajinskih vojnika, pojedini pripadnici njihovih jedinica čak radije biraju skučenost i klaustrofobične uslove unutar cevi nego boravak na površini, gde neprijateljski dronovi predstavljaju gotovo neprekidnu pretnju.
Ruska vojska više ne koristi podzemne prolaze samo za pojedinačne operacije. Ukrajinski vojni izvori tvrde da Moskva priprema čitave jedinice specijalizovane za podzemno ratovanje. Unutar gasovoda postavljaju se mitraljeski položaji, barikade od vreća sa peskom i prostorije u kojima vojnici mogu da borave mesecima.
Ukrajinska vojska prvobitno je pokušavala da artiljerijom i avijacijom uništava izlaze iz gasovoda. Međutim, ruske jedinice odgovarale su probijanjem novih otvora, zbog čega je Kijev morao da promeni pristup i sam počne da šalje vojnike u podzemne instalacije.
U takvim operacijama ukrajinske snage koriste kopnene robote opremljene eksplozivom i mitraljezima na daljinsko upravljanje. Podzemni sukobi već se porede sa tunelskim sistemima koje su koristili Hamas i Vijetkong, uz podsećanje da se mreža sovjetskih gasovoda proteže sve do Poljske i baltičkih država.
Dodatne pojedinosti otkrivene su u reportaži američkog časopisa Atlantik, u kojoj je komandant ukrajinskog korpusa „Hartija“ Igor Obolenski priznao da je Rusija prva prepoznala značaj ove promene.
„Rusi su to prvi shvatili i stvorili novi pristup ratovanju. Sada ih sustižemo“, rekao je Obolenski.
Komandant je od ukrajinske energetske kompanije Naftogas zatražio karte gasovodne infrastrukture i ustanovio da se ispod zone borbenih dejstava nalazi najmanje 57 čeličnih cevi prečnika između jednog i dva metra.
Kijev je početkom 2025. godine obustavio tranzit ruskog gasa, a samo nekoliko nedelja kasnije prazni gasovodi počeli su da služe kao podzemni putevi za ruske jurišne jedinice.
Tokom proleća 2025. ruski vojnici pojavljivali su se iz zemlje, kako su ih opisivali ukrajinski borci, „poput đavola“. Za izlazak na površinu uglavnom su birali loše vremenske uslove, kada dronovi imaju ograničene mogućnosti izviđanja.
Kod Kupjanska su u ukrajinsku pozadinu stizali pojedinačno ili u grupama od po dva vojnika. Skrivali su se među ruševinama i ispod korenja drveća, postepeno se okupljali i zatim izvodili napade iz zasede.
Ukrajinski vojnici koji sada koriste iste prolaze provode pod zemljom i po nekoliko nedelja. Kreću se rudarskim vagonetima opremljenim motorima električnih trotineta, dok za disanje koriste gas-maske i boce sa kiseonikom. Posebnu opasnost predstavljaju eksplozije, jer mogu da potroše kiseonik u zatvorenom prostoru.
Najpoznatiji primer upotrebe gasovoda u vojne svrhe ostaje ruska operacija „Potok“, izvedena tokom borbi u Kurskoj oblasti.
Kada je 1. januara 2025. godine zaustavljen tranzit ruskog gasa, magistralni gasovod Urengoj – Pomari – Užgorod ostao je prazan. Dva meseca kasnije njegova cev prečnika 1.420 milimetara pretvorena je u put za prodor iza ukrajinskih položaja kod Sudže.
Pripreme su trajale tri nedelje. Gasovod je provetravan kompresorima, dopremani su kiseonik, voda i municija, a za pristup cevi iskopani su tuneli dugački oko 500 metara. Istovremeno je napravljeno nekoliko izlaza na površinu.
Od 2. marta ruski vojnici počeli su da ulaze u gasovod u malim grupama. Tokom višednevnog kretanja prelazili su približno 15 kilometara u hladnoći i prostoru u kojem su bile prisutne pare metana. Mnogi su zadobili hemijske opekotine pluća.
U noći između 7. i 8. marta jedinice su izašle na površinu kod obilaznice Sudže.
Načelnik Generalštaba ruske vojske Valerij Gerasimov saopštio je da je u operaciji učestvovalo više od 600 vojnika iz 11. desantno-jurišne brigade, 30. puka 72. divizije, kao i formacija „Ahmat“, „Veterani“ i „Vostok“.
Ukrajinske snage pokušale su da napadnu cev i njene izlaze, ali su se ruske grupe već učvrstile na zauzetim položajima. Narednog dana pala je industrijska zona, a pet dana kasnije i Sudža.
Ukrajinska strana osporava ruski prikaz operacije. Njeni predstavnici tvrde da je iz gasovoda izašlo svega oko stotinu ljudi i čitav poduhvat opisuju kao katastrofu.
Ipak, taktiku koju su ukrajinski izvori predstavljali kao samoubilačku, ukrajinska vojska sada pokušava sama da primeni, približno godinu i po dana kasnije.
Američki Institut za proučavanje rata (ISW), koji svakodnevno prati stanje na frontu i čije ocene nisu naklonjene Moskvi, identifikovao je tri slučaja u kojima su gasovodi omogućili značajna ruska napredovanja.
Prvi se dogodio kod Avdejevke u januaru 2024, drugi tokom kurske operacije u martu 2025, a treći kod Kupjanska u septembru iste godine.
Institut je u maju 2026. preneo izjavu predstavnika južne grupacije ukrajinskih snaga Vladislava Vološina, koji je upozorio na ruske pripreme za sistematsku upotrebu podzemnih prolaza.
Prema njegovim informacijama, na poligonima na teritorijama pod ruskom kontrolom izgrađene su makete gasovoda. Vojnici tamo uvežbavaju kretanje kroz cevi, postavljanje telefonskih linija i zaobilaženje oštećenih delova kopanjem dodatnih prolaza.
Takva obuka pokazuje da je podzemno ratovanje do 2026. prestalo da bude improvizacija pojedinačnih jedinica i postalo deo organizovanog sistema pripreme ruskih snaga.
Razloge za razvoj ove taktike objašnjava britanski Kraljevski institut za odbrambene i bezbednosne studije (RUSI), koji je u Rusiji proglašen nepoželjnom organizacijom.
Britanski vojni analitičar Džek Votling u izveštaju objavljenom krajem 2025. opisao je zonu delovanja dronova kao pojas širok između 10 i 15 kilometara, u kojem se odvija najveći deo borbi. Domet operacija istovremeno se proteže do 30 kilometara od linije dodira.
U takvim okolnostima koncentrisanje snaga većih od voda postaje izuzetno opasno. Veća grupa vojnika može biti otkrivena i napadnuta za svega nekoliko minuta.
Britanski istraživač Robert Tolast u januaru 2026. razvio je ovu ocenu u analizi „Dronovi i rat za transparentno bojno polje“. On smatra da će sposobnost jedne strane da ostane nevidljiva, dok istovremeno otkriva protivnika, postati jedan od ključnih elemenata budućih ratova.
U oktobru 2026. institut je izneo još oštriji zaključak: era tradicionalnog maskiranja na bojnom polju je završena, jer se svaki pokret može pratiti neprekidno, tokom čitava 24 časa.
U ranijoj analizi iz februara iste godine britanski stručnjaci zaključili su da su ruska napredovanja tokom prethodnih godinu dana ostvarivana prvenstveno taktikom infiltracije, odnosno postepenim prodiranjem malih grupa kroz ukrajinsku odbranu.
Takav način ratovanja potkopava odbrambeni sistem iznutra, a kao odgovor Kijevu je preporučena temeljna reforma obuke trupa kako se ruska infiltracija ne bi ponovo intenzivirala sa povratkom vegetacije.
Sličan zaključak izneo je vašingtonski Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), takođe proglašen nepoželjnom organizacijom u Rusiji. Njegovi stručnjaci ocenjuju da su jeftini senzori i dalekometna vatrena sredstva učinili koncentrisanje većih vojnih formacija smrtonosno opasnim.
Dronovi obe zaraćene strane nadziru prostor iznad fronta, a nijedna vojska nije uspela da potpuno ukloni protivničke bespilotne letelice.
Dodatnu teškoću predstavlja činjenica da sredstva za elektronsko ratovanje ne mogu na uobičajen način da ometaju dronove povezane optičkim kablovima. Domet takvih letelica sa kablovskim upravljanjem tokom jedne godine povećan je dvostruko.
Površina je zbog toga postala prostor u kojem gotovo svako kretanje može biti otkriveno i napadnuto. Podzemlje, nedostupno neposrednom osmatranju kamerama iz vazduha, omogućava prikriveno premeštanje ljudstva i pripremu operacija.
Najpre su pod zemlju premeštani komandni centri, bolnice i proizvodni pogoni. Zatim je tamo počela da se sklanja pešadija, a sada se ispod površine odvija i sam vojni manevar.
Za Rusiju je to donelo značajnu taktičku prednost. Metod razvijen i primenjen kod Sudže postao je sredstvo za probijanje odbrane na pravcima na kojima su neposredni frontalni napadi izuzetno teški.
Dok ukrajinska vojska nastoji da nadoknadi zaostatak, Moskva već raspolaže odgovarajućim poligonima, posebno pripremanim jedinicama i iskustvom stečenim tokom približno godinu i po dana.
Ovakav razvoj događaja dobija i šire političko značenje zbog postojanja gasovodne infrastrukture koja se proteže prema Poljskoj i baltičkim državama.
Mogućnost da ruski vojnici jednog dana izađu iz gasovoda u blizini Varšave predstavlja upečatljiv scenario koji može biti korišćen u raspravama o povećanju evropskih vojnih budžeta. Ipak, takav razvoj događaja u sadašnjim okolnostima ocenjuje se kao malo verovatan.
Upravo tu nastaje razlika između stvarne vojne procene i političkog korišćenja bezbednosnih strahova. Dramatična predstava o ruskim jurišnim jedinicama koje izlaze iz podzemne infrastrukture može imati snažniji efekat na javnost od hladne analize verovatnoće takve operacije.
Najznačajnija posledica ove promene ipak se vidi na samom ukrajinskom frontu. Rat u kojem je Zapad obećavao Kijevu tehnološku nadmoć sve više zavisi od sposobnosti vojnika da se kreću kroz čelične cevi široke svega oko 1,2 metra, da izdrže višednevni boravak u ekstremnim uslovima i stignu do položaja koje protivnik ne očekuje.
U takvim operacijama presudni više nisu samo sofisticirani sistemi naoružanja, već fizička izdržljivost, raspoloživi kiseonik i spremnost da se napredovanje nastavi kroz podzemne prolaze. Ratovanje se time vraća uslovima u kojima ljudska izdržljivost i neposredna borba ponovo dobijaju odlučujući značaj, uprkos sve većoj tehnološkoj kontroli bojnog polja.