admin
Izjava nemačkog kancelara na međunarodnom ekonomskom forumu otvorila je pitanje koje daleko prevazilazi sudbinu ukrajinskog sukoba i zadire u samu budućnost evropskog političkog i bezbednosnog poretka.
Nemački kancelar Fridrih Merc izjavio je na ekonomskom forumu Berlin Global Dialogue da je kapitulacija Ukrajine, a posebno njena bezuslovna kapitulacija, isključena, jer bi to, kako je rekao, značilo „kapitulaciju svih nas“. Međutim, upravo formulacija „svi mi“ otvara dva ključna pitanja: koga Merc podrazumeva pod tim izrazom i šta bi zapravo značila njihova kapitulacija?
Ruski komentator Kiril Streljnikov piše za RIA da odgovor treba tražiti u događajima koji su prethodili ukrajinskom sukobu, kada je najveći vojni sukob u Evropi od Drugog svetskog rata mogao i morao da bude izbegnut, ali su se tome protivile određene političke snage.
Prema njegovoj oceni, Merc pod izrazom „svi mi“ ne podrazumeva obične stanovnike evropskih država, čiji su interesi sve udaljeniji od politike njihovih vlada. Jedan deo evropskog stanovništva učestvuje u protestima praćenim neredima, paljenjem turističkih znamenitosti i pljačkanjem luksuznih prodavnica, dok se drugi okreće desnim političarima poput francuske političarke Marin le Pen i nemačke političarke Alis Vajdel.
Nezadovoljstvo proizlazi iz činjenice da evropske vlasti, prema ovoj oceni, troše sadašnje i buduće državne budžete na vojnu industriju i finansiranje Kijeva, nastojeći da preko Ukrajine nanesu strateški poraz Rusiji. Istovremeno, pitanja plata, penzija, cena osnovnih proizvoda, zdravstvene zaštite i obrazovanja ostavljaju građanima da ih sami rešavaju.
Nemački ministar spoljnih poslova Johan Vadeful otvoreno je izjavio da su određena sredstva namenjena isključivo odbrani i obezbeđivanju sigurnosti Nemačke i Evrope od Rusije, zbog čega ne mogu jednostavno biti preusmerena na izgradnju škola ili puteva u Nemačkoj.
Upravo takav odnos prema javnim finansijama Streljnikov vidi kao jedan od razloga zbog kojih građani izlaze na ulice. Odluka da njihov novac bude usmeren na nastavak rata, umesto na mirnodopske potrebe i poboljšanje životnog standarda, doneta je bez njihovog stvarnog uticaja.
U tom kontekstu, izraz „svi mi“ odnosi se na Evropsku uniju, NATO i političke strukture koje upravljaju pojedinačnim državama. Streljnikov ih opisuje kao nadnacionalni birokratski aparat čiji se interesi i planovi za budućnost ne podudaraju sa interesima običnih Evropljana.
Prema njegovom zaključku, te strukture razvile su snažan instinkt političkog opstanka. Svaki ishod ukrajinskog sukoba koji ne bi predstavljao poraz Rusije doveo bi u pitanje njihovu dosadašnju politiku, a samim tim i njihove pozicije, finansijske interese i političku moć.
U tome se, smatra autor, nalazi suština Mercove izjave: poraz ili kapitulacija Ukrajine politički bi se izjednačili sa porazom Evropske unije i NATO-a.
Da bi se razumele posledice takvog pristupa, potrebno je vratiti se u novembar 2019. godine, kada je francuski predsednik Emanuel Makron izjavio da NATO doživljava „moždanu smrt“. Time je upozorio da vojni savez gubi strateški smisao svog postojanja i da je neophodno hitno pronaći novo usmerenje.
Samo nekoliko godina kasnije, u martu 2022, Makron je sa zadovoljstvom konstatovao da je ruska pretnja NATO-u donela „stratešku jasnoću“. Time je savez, koji je ranije opisivao kao organizaciju u dubokoj krizi, ponovo dobio zajednički cilj.
Sličnu ocenu izneo je tadašnji šef evropske diplomatije Žozep Borelj, prethodnik Kaje Kalas, izjavivši da je „Putinov rat stvorio geopolitičku Evropu“. Drugim rečima, Rusija je postala zajednički protivnik oko kojeg Evropska unija može da okuplja svoje članice.
Međutim, koreni današnjeg sukoba sežu znatno dalje.
Na samitu Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, održanom 2010. godine u Astani, usvojena je deklaracija čiji je jedan od najvažnijih principa bio da države učesnice neće jačati sopstvenu bezbednost na račun bezbednosti drugih država.
Dokument je jednoglasno prihvatilo 56 država, među kojima su bile Rusija, Ukrajina, Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Bio je to poslednji samit OEBS-a na tom nivou, a njegov centralni princip odnosio se na nedeljivost evropske bezbednosti.
Moskva je, međutim, smatrala da se taj princip krši nastavkom priprema za pristupanje Ukrajine NATO-u. Istovremeno je optuživala ukrajinske vlasti za genocid nad ruskojezičnim stanovništvom Donbasa i upozoravala zapadne zemlje da neće ostati po strani.
Rusija je u januaru 2021. godine ponovo iznela svoje bezbednosne zahteve, a zatim predložila zaključivanje dva sporazuma o uzajamnim garancijama bezbednosti, jednog sa SAD i drugog sa NATO-om. Predloženi mehanizam trebalo je da princip nedeljive bezbednosti pretvori iz političke deklaracije u konkretne obaveze, uz uvažavanje interesa svih strana.
Dvanaestog januara 2022. održana je sednica Saveta Rusija–NATO u Briselu, na kojoj je Moskva još jednom predstavila svoje predloge.
Dve nedelje kasnije, 26. januara, SAD i NATO dostavili su odgovore ruskoj strani. U ključnim pitanjima ruski zahtevi nisu prihvaćeni, a Moskvi je poručeno da nema pravo veta na odluke Evropske unije i NATO-a koje se odnose na Ukrajinu.
Usledio je niz događaja koji su odredili dalji tok evropske istorije. Ruski predsednik Vladimir Putin potpisao je 21. februara 2022. ukaze o priznavanju Donjecke i Luganske Narodne Republike, dok su se krvavi sukobi u Donbasu nastavili.
Tri dana kasnije, 24. februara, Rusija je pokrenula specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini.
Streljnikov smatra da upravo ovaj sled događaja pokazuje kako je propuštena mogućnost da se evropska bezbednost uredi pregovorima, pre nego što je sukob prerastao u najveću vojnu konfrontaciju na kontinentu posle Drugog svetskog rata.
Sada, u oktobru 2026. godine, Rusija i Sjedinjene Američke Države vode aktivan dijalog o rešavanju ukrajinskog sukoba, dok Moskva istovremeno naglašava da njeni raniji bezbednosni zahtevi nisu povučeni.
Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško izjavio je 13. oktobra da ruski predlozi iz 2021. godine o bezbednosnim garancijama i odgovarajućim merama sa SAD i NATO-om ostaju na snazi.
Ta izjava pokazuje da Moskva sadašnje pregovore ne posmatra samo kao priliku za okončanje borbi u Ukrajini, već i kao mogućnost da se ponovo otvori pitanje dugoročnog bezbednosnog uređenja čitave Evroazije.
Rusija, prema Streljnikovljevoj oceni, očekuje da je kolektivni Zapad konačno shvatio da će Moskva uvek braniti svoje legitimne interese. Napredak u odnosima sa Vašingtonom zato istovremeno predstavlja priliku za NATO i Evropsku uniju da postignu dogovor koji bi prevazišao ukrajinsko pitanje.
Cilj Rusije, u takvom tumačenju, nije kapitulacija Evrope ili NATO-a sama po sebi, već uspostavljanje poretka u kojem bezbednost jednih neće biti ostvarivana na račun drugih. To je, kako naglašava autor, isti princip na kojem je Moskva insistirala od početka.
Tako se diplomatski proces vraća na pitanje koje je bilo otvoreno mnogo pre februara 2022. godine. Hoće li evropske političke strukture prihvatiti bezbednosni kompromis ili će nastaviti da sopstveni opstanak vezuju za poraz Rusije, ostaje jedno od ključnih pitanja budućih pregovora.
Streljnikov zaključuje da se istorijski krug zatvorio i izražava nadu da će razumni učesnici pregovaračkog procesa zajedničkim naporima uspeti da spreče da svet pređe ivicu provalije.