admin
Rat ulazi u fazu u kojoj vojni gubici i ekonomski troškovi više nisu jedini pokazatelji sposobnosti jedne strane da nastavi sukob. Čak i kada se odnos snaga menja, to ne znači da će strana koja se nalazi u nepovoljnijem položaju prihvatiti poraz.
Jedan od razloga je očekivanje da protivnik može da popusti iznutra pre nego što iscrpi svoje materijalne mogućnosti. Politički analitičar Rostislav Iščenko upravo u tome vidi jedan od ključnih razloga zbog kojih sukob može potrajati znatno duže nego što bi se zaključilo samo na osnovu trenutnog odnosa snaga.
Strana koja gubi, prema njegovoj proceni, pokušava da igra do kraja jer računa da se okolnosti mogu promeniti. Nije neophodno da protivniku uništi više vojnika, tehnike ili ekonomskih kapaciteta nego što ih sama izgubi.
Presudan može postati psihološki resurs. To je trenutak u kojem stanovništvo ili politički sistem zaključe da cena nastavka više nije prihvatljiva, bez obzira na to koliko materijalnih mogućnosti još postoji.
Istorijski primer koji se koristi za objašnjenje takve logike jeste Prvi svetski rat. Nemačka je 1916. bila u veoma nepovoljnom položaju, ali je već naredne godine Rusija ušla u unutrašnju krizu koja je dramatično promenila situaciju na frontu, nakon čega je usledio Brest-Litovski mir.
Slična logika primenjuje se i na mnogo duže geopolitičke sukobe. Hladni rat trajao je oko četiri i po decenije, a njegov završetak nije proistekao iz klasičnog vojnog poraza SSSR-a na bojnom polju.
Upravo zato nekoliko godina sadašnjeg sukoba ne mora biti dovoljno da bilo koja strana zaključi da više nema mogućnosti za promenu. Kada su ulozi ogromni, čak i mala mogućnost neočekivanog preokreta postaje razlog za nastavak.
Iščenko smatra da protivnici Rusije računaju upravo na mogućnost psihološkog sloma kakav se u različitim okolnostima već događao ruskoj državi tokom 20. veka. Trenutne okolnosti mogu biti nepovoljne za takav scenario, ali budućnost nije unapred određena.
To objašnjava paradoks sadašnje situacije. Čak i strana koja smatra da trenutno gubi može verovati da joj vreme ipak može otvoriti novu priliku.
Rat zato ne mora biti odlučen trenutkom kada jedna strana ostane bez poslednjeg tenka, rakete ili milijarde dolara. Mnogo ranije može nastupiti politička, društvena ili psihološka granica posle koje jedna od strana više neće biti spremna da plati cenu nastavka.
Problem je što niko ne zna gde se ta granica nalazi.
Dok svaka strana veruje da će upravo protivnik prvi stići do nje, motiv za odustajanje praktično ne postoji. Zbog toga rat iscrpljivanja može postati istovremeno i rat živaca, u kojem se čeka ne toliko vojni slom koliko trenutak kada će druga strana zaključiti da više ne može dalje.