admin
Keopsova piramida već oko 4.500 godina podstiče rasprave o tome zašto je izgrađena upravo u proporcijama koje i danas fasciniraju istraživače.
Dok je egiptolozi smatraju grobnicom faraona Kufua, poznatog i kao Keops, pojavila se nova teorija prema kojoj njene dimenzije kriju mnogo složeniju poruku.
Nezavisni istraživač Sefi Levi tvrdi da je u dimenzijama Velike piramide pronašao numeričke obrasce povezane sa lunarnim ciklusima, kalendarom i kretanjem planeta. Po njegovoj interpretaciji, drevni Egipćani mogli su najpoznatiju građevinu svoje civilizacije da pretvore u svojevrsni „kameni arhiv znanja“.
Levi je analizirao visinu piramide, dužinu njene osnove i uglove nagiba, koristeći razlomke kakve su upotrebljavali drevnoegipatski pisari. Dobijene vrednosti zatim je upoređivao sa poznatim astronomskim ciklusima.
Jedan od rezultata je broj 27,5, veoma blizak vremenskom intervalu između dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej, tačku njegove putanje u kojoj se nalazi najbliže Zemlji. Drugi rezultat je broj 70, koji se poklapa sa približnim periodom tokom kojeg Sirijus nestaje sa neba u Sunčevom sjaju pre nego što se ponovo pojavi na jutarnjem nebu.
Sirijus je imao izuzetno važnu ulogu u drevnom Egiptu i bio je povezan sa kalendarom, religijom i pogledom na svet. Zanimljiva je i činjenica da je proces mumifikacije trajao približno 70 dana, mada bi ta podudarnost mogla da bude samo slučajnost.
Levi smatra da proporcije Velike piramide daju i vrednosti bliske broju pi i zlatnom preseku, ali i ciklusima povezanim sa Saturnom, Jupiterom, Venerom i Marsom. Iz toga izvodi mnogo širu pretpostavku o nameni građevine.
„Piramida je izgrađena da stoji večno, ali ne zato što se u njoj nalazi nešto vredno, već zato što je ona sama po sebi nešto vredno“, piše Levi.
U takvom tumačenju jedino od Sedam svetskih čuda antičkog sveta koje je sačuvano do današnjih dana nije samo faraonska grobnica. Piramida bi istovremeno predstavljala kameno skladište astronomskih podataka koje je trebalo da nadživi civilizaciju koja ga je stvorila.
Problem je što se numeričke podudarnosti mogu pronaći u velikom broju objekata ukoliko se unapred zna šta se traži. Levi je pokušao da odgovori na taj prigovor tako što je generisao 100.000 virtuelnih piramida u stilu Starog kraljevstva, menjajući širinu osnove i uglove nagiba unutar poznatih granica. Prema njegovim rezultatima, samo 2,4 odsto virtuelnih piramida proizvelo je slična poklapanja.
Taj rezultat sam po sebi ne dokazuje da je teorija tačna. Posebno važan problem jeste to što Levi priznaje da je numeričke obrasce počeo da traži nakon što je već znao precizne dimenzije piramide i astronomske vrednosti sa kojima je želeo da ih uporedi.
Upravo tu nastaje klasična metodološka zamka: kada je odgovor unapred poznat, moguće je tražiti matematičke postupke koji će dovesti do željenog rezultata. To je slično traženju izgubljenih ključeva ispod ulične svetiljke, ne zato što su ključevi izgubljeni baš na tom mestu, već zato što je tamo najlakše tražiti.
Levijev rad objavljen je na platformama za preprint radove SSRN i Zenodo, ali nije prošao naučnu recenziju. Egiptolozi zato njegovim zaključcima pristupaju sa znatnim skepticizmom.
Dominantno naučno tumačenje ostaje da je Velika piramida bila grobnica faraona Kufua. U prilog tome navode se sarkofag i kraljevska nekropola koja okružuje piramidu. Dodatni problem za Levijevu hipotezu jeste to što nijedan poznati drevnoegipatski tekst ne govori da su u dimenzijama građevine kodirani astronomski podaci.
Numerički obrasci, međutim, predstavljaju samo jedan deo njegove teorije. Levi oblik piramide povezuje i sa drevnoegipatskim mitom o prvobitnom brdu benbenu.
Prema egipatskim verovanjima, benben se u trenutku stvaranja sveta uzdigao iz prvobitnog vodenog haosa, nakon čega se pojavila i zemlja. Piramida bi, prema ovom tumačenju, predstavljala simboličko ponovno stvaranje tog prvobitnog brda.
Levi ide i dalje, povezujući mit o benbenu sa stvarnom geografskom lokacijom u Africi. On pretpostavlja da bi drevna priča mogla da čuva sećanje na strukturu Rišat u Mauritaniji, poznatu kao „Oko Sahare“, ogromnu prstenastu geološku formaciju prečnika oko 50 kilometara.
Polazi od činjenice da Sahara nekada nije izgledala kao današnja pustinja. U njegovom scenariju, područje oko Rišata bilo je okruženo vodom, dok su preci Egipćana živeli na tom prostoru. Promena klime zatim ih je naterala da krenu prema Nilu, a uspomena na staru domovinu vremenom se pretvorila u mit koji je kasnije simbolički sačuvan u kamenu.
Takva veza je još spekulativnija od astronomskog dela teorije. Geolozi poreklo „Oka Sahare“ objašnjavaju prirodnim procesima, uključujući izdizanje magme i kasniju eroziju. Nisu pronađeni dokazi koji bi Rišat povezivali sa egipatskom mitologijom, niti tragovi boravka drevnih ljudi koji bi potvrdili Levijev scenario.
Nova teorija zato ne menja postojeći naučni pogled na Keopsovu piramidu, ali pokazuje zašto ta građevina i posle četiri i po milenijuma ostaje predmet novih tumačenja. Njene precizne proporcije omogućavaju pronalaženje matematičkih i astronomskih podudarnosti, ali podudarnost nije isto što i dokaz da su graditelji upravo takvu poruku namerno ostavili.
Najveća nepoznanica tako ostaje pitanje zašto je piramida projektovana baš u obliku i proporcijama koje danas poznajemo. Njena monumentalnost ostavlja prostor za nove hipoteze, uključujući mogućnost da je deo „koda“ koji se u njoj traži proizvod savremenog tumačenja, a ne namera drevnih graditelja.