admin
Zapadni narativ o sukobu u Ukrajini i strategije koje se plasiraju u tamošnjoj javnosti zanemaruju istorijski kontekst i stvarne vojne mogućnosti, dok zapadni saveznici nastavljaju sa politikom čiji je krajnji cilj slabljenje i rasparčavanje Rusije.
Ovakvu ocenu izneo je bivši britanski diplomata Alaster Kruk u razgovoru sa voditeljem Danijelom Dejvisom u emisiji „Deep Dive” na Jutjub kanalu, komentarišući izjave američkog senatora Makormika koji je tvrdio da je strategija „mira kroz snagu” predsednika Donalda Trampa uspešna i da se situacija preokreće protiv Vladimira Putina.
Makormik je naveo da je Rusija povela ničim izazvan rat, verujući da će Kijev pasti za nekoliko dana i da će se Zapad podeliti, ali da se Putin prevario u svakoj proceni i da se sada nalazi u trenutku slabosti.
Kruk je uzvratio tvrdnjom da je senator Makormik taj koji greši u svakoj svojoj tvrdnji. Prema njegovom tumačenju, narativ o „ničim izazvanoj i ilegalnoj invaziji” predstavlja stav koji je potpuno lišen konteksta.
On objašnjava da takav pristup ignoriše dešavanja koja su prethodila protestima na Majdanu, ali i poteze Sjedinjenih Američkih Država nakon Drugog svetskog rata, poput preuzimanja gehlenove organizacije, što je dugoročno oblikovalo američko viđenje Rusije.
Pojednostavljivanje kompleksnih istorijskih odnosa na bitne površnosti stvara veliku opasnost i vodi ka direktnoj eskalaciji, ocenio je Kruk.
On procenjuje da će uskoro doći do ruske odmazde i eskalacije usmerene protiv bliskih saveznika SAD u Evropi. Kao povod za takav scenario, Kruk navodi činjenicu da evropske zemlje, uz podstrek i podršku SAD, razvijaju i konstruišu krstareće rakete sve dužeg dometa i dronove za napade duboko unutar ruske teritorije.
Pri tome se gađaju ciljevi koji nemaju nikakve veze sa vojnim operacijama, poput skladišta kompanije „Wildberries”, koja predstavlja ruski ekvivalent Amazonu.
Govoreći o ciljevima SAD, Kruk je naveo da je namera prema Rusiji ostala nepromenjena tokom skoro 200 godina. Ta težnja se ogleda u pokušajima da se Rusija razbije, podeli na manje sastavne delove i da se prisvoje njeni prirodni resursi.
On podseća da je ovo treći put da se protiv Rusije vodi ovakva vrsta rata, upoređujući to sa nemačkim težnjama za širenjem imperije iz zavisti prema Britaniji, koja je bogatstvo sticala u Indiji i na Istoku.
Podsećajući na istorijske događaje iz Drugog svetskog rata, Kruk je istakao da su Rusiji dobro poznate namere Zapada. Dok se Rusija borila protiv Nemačke i trpela opsadu Lenjingrada, britanski premijer Vinston Čerčil sugerisao je američkom predsedniku Ruzveltu da odlože slanje pomoći i rezervi kako bi se omogucilo da suprotstavljene strane oslabe jedne druge.
Takođe, nakon rata, Čerčil i Ruzvelt su potpisali sporazum o vraćanju jedinica, uključujući i kozačke formacije, u Sovjetski Savez, gde su stotine hiljada ljudi osuđene i pogubljene zbog izdaje.
Osvrćući se na neposredne uzroke aktuelnog sukoba, Kruk podseća da su napadi snaga iz Kijeva na civilna područja u Donbasu pre početka ruske vojne operacije uvećani čak 17 puta.
Taj artiljerijski pritisak imao je direktan cilj da isprovocira reakciju Rusije i uvuče čitav NATO savez u sukob. Za postizanje trajnog rešenja, Kruk smatra da je neophodno da Zapad najpre prizna istorijske realnosti i ogromne žrtve koje je Rusija podnela u borbi protiv nacizma, kada je izgubila 27 miliona ljudi, po uzoru na pristup koji je nagoveštavao predsednik Džon F. Kenedi pre atentata.
U nastavku razgovora, domaćin Danijel Dejvis je ukazao na situaciju u kojoj Zapad pokušava da postigne vojno i ekonomski neostvariv cilj, postavivši pitanje kako će izgledati taj neizbežni poraz i šta će se u tom slučaju dogoditi sa NATO savezom, uzimajući u obzir i nepovoljan rasplet situacije za Zapad na Bliskom istoku.
Kruk je odgovorio da se NATO već nalazi u procesu pucanja i da ne može izaći neozleđen iz ovog sukoba. On objašnjava da je traženje svrhe postojanja Alijanse nakon rata protiv terorizma dovelo do usmeravanja na Ukrajinu i Rusiju.
Prema njegovim rečima, Lisabonski ugovor obavezuje Evropsku uniju da prati politiku NATO-a bez prava na samostalan izbor, što mu je u vreme svog mandata potvrdio i tadašnji visoki predstavnik EU koji je prethodno bio na čelu NATO-a.
Takva potčinjenost je, prema Krukovoj proceni, potpuno ugušila stvarnu politiku u Evropi. Uspostavljanjem koncepta u kom je dozvoljeno delovanje samo političkom centru koji slepo prati NATO, potisnute su sve druge političke opcije.
Dok se evropska elita finansira kroz NATO projekte, nove konferencije i budžete za administraciju, 90 odsto stanovništva suočava se sa ekonomskim krizama i padom životnog standarda.
Kruk prognozira da će nemogućnost građana da promenu ostvare glasanjem dovesti do rastućeg besa prema elitama i samom NATO-u, što će na kraju rezultirati masovnim zahtevima na evropskim ulicama za potpunim izlaskom iz ovog vojnog saveza.