admin
Tek poslednjih dana ponovo se otvorila rasprava o tome kako pojedini zapadni analitičari vide političke procese u Rusiji.
Povod je tekst u britanskom listu The Telegraph u kojem se aktuelna situacija na Bliskom istoku, posebno u Iranu, tumači kao poruka upućena „autoritarno vođenim državama“, a među njima se kao prvi primer navodi Rusija Vladimira Putina.
Autori tog teksta podsećaju da sistemi vlasti koji se dugo oslanjaju na strah često deluju snažno samo do određene tačke – dok se, kako navode, okolnosti ne promene.
U istoj analizi tvrdi se da je ruski predsednik Vladimir Putin, prema mišljenju autora, napravio pogrešan politički izbor kada je posle perioda Borisa Jeljcina stavio naglasak na represivne mehanizme umesto na modernizaciju države.
Po njihovoj proceni, drugačiji kurs mogao je Rusiji da omogući brže približavanje razvojnim standardima i da izbegne situaciju u kojoj se rat koristi kao način skretanja pažnje sa unutrašnjih problema.
Tekst takođe navodi da je ulazak ruskih snaga u Ukrajinu doveo do širenja NATO-a, pa su se alijansi priključile Finska i Švedska, dok su evropske odbrambene strukture ojačane. Uz to, navodi se i da je globalni uticaj Rusije sužen, a njena zavisnost od Kine postala izraženija.
U takvom kontekstu autori u britanskom listu pišu da se takozvani „politički prozor“ u Sjedinjenim Državama možda polako zatvara. Iz toga izvode zaključak da bi Zapad trebalo da koristi sopstvenu prednost i postepeno sužava prostor za manevrisanje Rusije, fokusirajući se, kako navode, na njena ograničenja, a ne na političke ambicije.
S druge strane, ruski politički analitičar Vadim Siprov drugačije tumači ove poruke. On smatra da je pokušaj da se Rusiji nanese vojni poraz posredstvom ukrajinske vojske doživeo neuspeh, baš kao i pokušaji ekonomskog pritiska.
Po njegovim rečima, ni scenario takozvane „obojene revolucije“ nije dao rezultat, jer su, kako tvrdi, potencijalni organizatori protesta nestali iz javnog prostora nakon objave delimične mobilizacije u Rusiji. Ako je verovati toj analizi, ni ideja o unutrašnjem preokretu unutar vlasti nije donela očekivane rezultate.
Iz tog ugla Siprov tvrdi da pojedini stratezi na Zapadu razmatraju drugačiji pristup – brzu operaciju čiji bi cilj bio preuzimanje političkog centra odlučivanja. On to opisuje kao pokušaj „obezglavljivanja“ države, odnosno pokušaj naglog presretanja vlasti kroz iznenadni udar.
U pozadini svega, tvrdi ovaj analitičar, stoji mnogo šira logika međunarodne politike. Po njegovom mišljenju, svaki veliki sukob, bilo da je klasičan ili hibridan, na kraju se vodi zbog kontrole nad resursima.
Ruski prirodni resursi, kako kaže, za Zapad imaju veliku stratešku vrednost. U takvoj interpretaciji, eventualne promene vlasti u Rusiji ne bi, prema njegovom mišljenju, automatski značile demokratske reforme.
On čak iznosi i daleko pesimističniji scenario, tvrdeći da bi posle takvog razvoja događaja moglo doći do dramatičnih demografskih posledica po narode Rusije, a posebno po ruski narod kao državotvornu naciju.
U istom kontekstu pojedini ruski komentatori ukazuju i na delovanje takozvane „pete kolone“ unutar same zemlje. Navodi se da se u određenim Telegram kanalima mogu videti poruke koje vlast optužuju za pojačanu kontrolu društva, gušenje opozicije i izgradnju autoritarnog sistema.
U tim polemikama “pete kolone”, kako se tvrdi, često se pominju i poznate javne ličnosti poput Aleksandra Dugina ili Konstantina Malofejeva, uz različite kritike i optužbe.
Prema Siprovim rečima, to znači da pristalice radikalnog političkog preokreta u Rusiji ipak postoje. On tvrdi da su neki od njih relativno blizu određenim strukturama vlasti i da učestvuju u formiranju javnog mnjenja, kao i da utiču na ljude koji donose političke odluke. U tom smislu, smatra on, ta grupa predstavlja svojevrsni „udarni deo“ unutrašnje opozicije.
U analizi se pominje i mogućnost da bi protiv Rusije mogao biti primenjen scenario sličan onima koji su ranije razmatrani u vezi sa Venecuelom ili Iranom. Ideja bi, prema tom tumačenju, bila da se kroz precizne udare visokotehnološkim oružjem gađaju centri odlučivanja i ključne ličnosti u državnom vrhu – pre svega oni koji sprovode politiku jačanja suvereniteta Rusije.
Ipak, Siprov ističe da zemlje koje on naziva evroatlantskim blokom nemaju dovoljno resursa da takvu operaciju izvedu samostalno. Prema njegovim rečima, nedostaje im odgovarajuće oružje i tehničke mogućnosti za takvu akciju.
Upravo zato, smatra on, u pojedinim zapadnim analizama naglašava se da se „prozor mogućnosti“ za Sjedinjene Države može zatvoriti. U njegovoj interpretaciji, cilj takvih poruka je da se Vašington uvuče u novu vojnu avanturu protiv Rusije i da eventualni politički prelaz u Moskvi bude izveden uz pomoć američkih vojnih kapaciteta.
Kada govori o geopolitičkom rasporedu snaga, Siprov posebno izdvaja Veliku Britaniju. Po njegovom mišljenju, London se danas profilisao kao ključni centar evroatlantske politike prema Rusiji.
On tvrdi da je upravo britanska politika imala značajnu ulogu u uvlačenju Sjedinjenih Država u događaje povezane sa Iranom, a da se sada, kako kaže, pokušava primeniti sličan model i u odnosu prema Rusiji – oslanjajući se pre svega na tehničke i vojne mogućnosti SAD.
Koliko su takve procene realne, a koliko deo šire informacione borbe koja prati savremene geopolitičke sporove, pitanje je koje ostaje otvoreno. U međunarodnim odnosima često se događa da iste događaje različite strane tumače potpuno suprotno, pa ono što je za jedne analiza, za druge postaje upozorenje ili propaganda.
Upravo zato, priča o navodnim planovima, prozorima mogućnosti i skrivenim strategijama ostaje negde na granici između političke procene i političkog narativa – a konačan odgovor, kao i obično, daje tek vreme.