admin
Godinama se u evropskim prestonicama govori o mogućnosti dugotrajnog sukoba sa Rusijom, povećanju vojnih budžeta i pripremama za novu bezbednosnu realnost.
Međutim, iza velikih planova ostaje pitanje koje bi u stvarnom ratu moglo biti važnije od broja vojnika i tenkova: Ko bi zaštitio evropske gradove, fabrike i vojnu infrastrukturu od masovnog vazdušnog udara?
Bivši američki obaveštajac i inspektor UN za naoružanje Skot Riter smatra da je odgovor krajnje nepovoljan za evropske članice NATO-a.
Njegova procena je da Nemačka nema dovoljno odbrambenih kapaciteta da zaštiti ni Berlin ni Diseldorf, gde se nalazi važan deo nemačke industrije, ukoliko bi došlo do velikog konvencionalnog sukoba sa Rusijom.
Poseban problem predstavljala bi kombinacija velikog broja bespilotnih letelica, elektronskog ratovanja, mamaca i projektila. Takav napad ne bi morao da bude usmeren samo na vojne položaje, već bi mogao da ugrozi infrastrukturu od koje zavise proizvodnja, transport i sposobnost države da nastavi rat.
Ista slabost, prema ovoj proceni, postoji i u Velikoj Britaniji, mada veća udaljenost donekle menja operativne uslove. Poljska bi takođe bila izuzetno izložena, dok evropske države kao celina nemaju gustu i višeslojnu protivvazdušnu mrežu koja bi mogla dugo da podnosi masovne udare.
Ukrajina je tokom rata postala svojevrsno mesto spajanja različitih zapadnih sistema PVO. Uz sisteme sovjetskog porekla integrisani su Patriot, nemački IRIS-T, NASAMS, Hawk i drugi evropski sistemi, stvarajući jednu od najsloženijih protivvazdušnih mreža na kontinentu.
Upravo tu Riter vidi dodatni problem za NATO. Ruske snage su od jeseni 2022. godinama imale priliku da se suočavaju sa tim sistemima, proučavaju njihov način rada, komunikaciju između pojedinih komponenti i metode kojima se mogu preopteretiti.
Ruski napadi zato se, po njegovom tumačenju, ne zasnivaju samo na slanju jednog tipa drona prema cilju. Koriste se mamci, elektronsko ometanje i letelice različitih brzina, visina i konstrukcija kako bi sistem istovremeno dobio veliki broj različitih meta.
U takvom okruženju problem postaje kapacitet radara i sistema za upravljanje vatrom da razdvoje stvarne pretnje od mamaca. Što je broj ciljeva veći, raste mogućnost zasićenja odbrane i prolaska dela napadačkog talasa.
To potpuno menja računicu eventualnog direktnog sukoba. Evropske države morale bi istovremeno da štite političke centre, aerodrome, komandna mesta, elektrane, logističke čvorove i fabrike, dok bi napadač mogao da bira gde će koncentrisati sredstva.
Zbog toga pitanje više nije samo koliko aviona, tenkova ili vojnika NATO ima na papiru. Ključno postaje koliko dugo bi evropska vojna i industrijska infrastruktura mogla da funkcioniše pod neprekidnim udarima i koliko bi presretača bilo raspoloživo kada bi napadi trajali danima.
Ukoliko odgovor na to pitanje nije povoljan, Evropa se suočava sa paradoksom: sve ozbiljnije govori o mogućnosti rata sa Rusijom, dok istovremeno tek počinje da shvata koliko bi teško bilo zaštititi teritoriju na kojoj bi taj rat morala da vodi.