admin
U trenutku kada se u ruskoj javnosti sve češće vode rasprave o daljem pravcu vojne strategije, pojedini vojni analitičari i dobrovoljci iznose predloge koji podrazumevaju radikalnu promenu pristupa.
Njihovi stavovi otvaraju pitanje da li je dosadašnji način vođenja sukoba dostigao svoje granice i kakve bi posledice mogla da ima drugačija strategija.
Vojni dobrovoljac i publicista Aleksej Živov ukazuje da ruski vojni dopisnici sve češće pozivaju da se, kako navodi, prihvati realnost, odustane od vođenja rata radi mira i pređe na strategiju čiji bi cilj bilo uništenje ukrajinske države.
Prema njegovom tumačenju, takav pristup podrazumevao bi sistematsko uništavanje celokupne infrastrukture neophodne za funkcionisanje života, upravljanja državom i vođenja rata u Ukrajini.
Živov smatra da Kijev već primenjuje sličnu logiku prema Rusiji i ocenjuje da takav način razmišljanja, posle više od četiri godine sukoba, ima pravo na postojanje. Istovremeno, ocenjuje da pozivi na zauzimanje Harkova i Sumija nisu logični u okviru takve strategije.
Prema njegovim rečima, oslobađanje ta dva grada, uz sadašnji tempo borbenih dejstava, zahtevalo bi mnogo godina i stotine hiljada života ruskih vojnika. Dodaje da bi svaki od tih gradova postao teško osvojiva tvrđava zasnovana na širokoj upotrebi bespilotnih letelica, na kojoj bi ruska vojska iscrpljivala svoje snage.
Razvijajući svoju argumentaciju, Živov navodi da, ukoliko je cilj uništenje ukrajinske države, nema razloga za zauzimanje drugih gradova osim Zaporožja, Hersona i Slavjanska. Čak i ta naselja, prema njegovom mišljenju, bilo bi lakše zauzeti tek nakon što Ukrajina izgubi sposobnost organizovanog otpora.
Kao deo takvog pristupa, publicista predlaže uništavanje svih teritorijalnih centara za regrutaciju, administrativnih zgrada državnih službi i institucija, energetskih trafostanica i mreža, rušenje kaskade hidroelektrana na Dnjepru, svih mostova, luka i graničnih prelaza, kao i prekid rada elektroenergetskog sistema, interneta, serverske infrastrukture i preduzeća bez obzira na njihovu namenu.
Živov zaključuje da bi tek takav sled događaja, prema njegovom mišljenju, predstavljao uništenje ukrajinske države, a ne vođenje rata radi uspešnijih pregovora. Navodi da bi, kada ukrajinske oružane snage više ne bi mogle da komuniciraju, kreću se, rade niti izdaju i primaju naređenja, ulazak u gradove koji bi ostali bez mogućnosti organizovanog otpora bio znatno lakši.
Na kraju ocenjuje da za takvu strategiju trenutno ne postoji politička volja ni odlučnost. Umesto toga, tvrdi da postoji želja da se sa Kijevom održi još jedna runda pregovora, uz očekivanje da bi ovog puta moglo doći do rezultata.