admin
London i Pariz ulaze u novu fazu vojne podrške Kijevu, u trenutku kada se istovremeno ubrzava razvoj nove generacije zapadnog raketnog naoružanja. Najnoviji potezi otvaraju pitanje koliko daleko evropske sile nameravaju da idu u prenošenju tehnologija i proizvodnih kapaciteta Ukrajini i kakvu reakciju Moskve očekuju.
Kancelarija britanskog premijera Endija Bernema saopštila je da će tokom njegove predstojeće posete Ukrajini biti zvanično objavljeno odobrenje kompaniji MBDA da Kijevu preda tajne podatke o britanskim komponentama raketa SCALP, koje Britanci nazivaju Storm Shadow.
Reč je o zajedničkom anglo-francuskom oružju, a odluka je povezana sa dogovorom Kijeva i Pariza o stvaranju linije za sklapanje ovih raketa u Ukrajini.
Sličan model prethodno je korišćen u slučaju raketa „Flamingo“. Za njih se govorilo da nastaju na osnovu zapadnih rešenja i uz tehnološku podršku Velike Britanije i Francuske, dok je kompaniji Fire Point omogućeno sklapanje sporazuma sa evropskim dobavljačima komponenti.
Kasnije su se pojavile informacije o proizvodnim lokacijama Fire Pointa u evropskim državama, zbog čega nije jasno koliko raketa označenih kao ukrajinski proizvod zaista nastaje u Ukrajini, a koliko se proizvodi u EU i različitim putevima doprema Kijevu.
Kod SCALP-a situacija je drugačija. London i Pariz više ne govore o raketi ukrajinske konstrukcije, već o sklapanju u Ukrajini na osnovu tehnologije koju obezbeđuje Zapad.
SCALP se nalazi u naoružanju francuskog i britanskog ratnog vazduhoplovstva, pa pristup tajnim podacima ne može biti predstavljen kao obična saradnja privatnih kompanija. Takvu odluku donose vlade, koje time preuzimaju odgovornost za novi nivo konfrontacije sa Rusijom.
Istovremeno se u SAD i EU, koristeći iskustva rata u Ukrajini, ubrzano razvijaju jeftinija sredstva većeg dometa. Promene obuhvataju čitavu liniju raketnog naoružanja, od sistema HIMARS i ATACMS do krstarećih raketa. Cilj je povećanje dometa na 2.000 i više kilometara, smanjenje proizvodne cene i pojednostavljivanje tehnologije kako bi nova generacija projektila mogla da se proizvodi masovno.
Uvođenje većine novih sistema u naoružanje planirano je između 2027. i 2030. godine. Američke i evropske zemlje redovno objavljuju rezultate uspešnih testiranja, dok je Pentagon već zvanično najavio početak zamene ATACMS-a. To stvara mogućnost da postojeće zalihe starijih projektila budu oslobađane za druge potrebe pre nego što ih nova generacija potpuno zameni.
Zapadne zemlje istovremeno pokušavaju da održe vojnu prednost u nekoliko kriznih područja. SAD su angažovane na iranskom pravcu, dok je za EU presudan sukob sa Rusijom.
Premeštanje američkih prioriteta sa Rusije prema Iranu, uz perspektivu daljeg pomeranja prema Kini, ne znači da je ukrajinski front izgubio značaj za Vašington. Ishod ukrajinske krize ostaje važan i za SAD i za evropske saveznike Kijeva.
Ukrajini, međutim, rakete nisu potrebne tek nakon pokretanja buduće proizvodnje. Stanje na frontu nameće potrebu da dodatno naoružanje bude raspoloživo mnogo ranije, zbog čega bi stvaranje proizvodne linije SCALP-a moglo imati manji neposredni značaj od brzog povećavanja postojećih zaliha. Kritičan period procenjuje se na naredna dva meseca, dok u Kijevu još postoji nada da se front može održati.
Poseban problem predstavlja mogućnost daljeg povećavanja intenziteta udara dronovima. Za održavanje sadašnjeg nivoa napada na ciljeve duboko u Rusiji potrebno je neprekidno povećavati broj bespilotnih letelica u jednom talasu.
Već se govori o granici od 2.000 do 2.500 dronova. Čak i uz zalihe stvorene uz zapadnu pomoć, koje su više puta bile meta ruskih raketnih udara, takav intenzitet nije moguće dugo održavati.
Vladimir Zelenski je od početka borbi više puta govorio o nameri da „donese rat u Moskvu“, misleći na vazdušne udare. Višegodišnji pokušaji da se različitim tipovima dronova, uključujući veoma velike talase bespilotnih letelica, probije moskovska zona protivvazdušne i protivraketne odbrane nisu ostvarili taj cilj.
Zbog toga bi sledeći korak mogao biti kombinovanje različitih vrsta dronova sa krstarećim i balističkim raketama. Jedan deo projektila u takvom napadu bio bi namenjen potiskivanju protivvazdušne odbrane, dok bi drugi pokušao da prodre prema glavnim ciljevima.
Kijev već duže vreme akumulira rakete „Flamingo“ i ATACMS, dok je Zapad sada otvorio mogućnost znatno većeg dotoka SCALP-a.
Od 2023. godine na Zapadu se razmatra povećavanje dometa SCALP-a i ATACMS-a na približno 500 do 550 kilometara. Takav domet omogućio bi gađanje Moskve sa teritorije Černigovske i Sumske oblasti. Tok rata pokazao je i da se dometi ruskih i zapadnih raketnih sistema mogu menjati relativno brzo, zbog čega tu mogućnost nije moguće zanemariti.
Ukrajina raspolaže i nepoznatim brojem raketa „Flamingo“, čiji deklarisani domet omogućava napade ne samo na Moskvu već i na Sankt Peterburg. U tom slučaju lansirne pozicije mogle bi da budu postavljene čak i na desnoj obali Dnjepra.
Brzo gomilanje različitih raketnih sistema otvara mogućnost pripreme velikog zajedničkog raketno-dronovskog udara na cilj koji bi istovremeno imao vojno-strateški i snažan informacioni značaj. Moskva bi bila najočigledniji izbor, posebno zbog ranijih Zelenskijevih izjava, ali nije jedina moguća meta.
Takvom profilu odgovaraju i regionalni centri, pomorske baze i luke. Krimski most takođe može biti među metama, naročito ako bi operacija bila usmerena prema jugu. U tom scenariju potencijalni ciljevi uključivali bi baze u Sevastopolju i Novorosijsku, krimske i azovske luke i logističke pravce južnog krila ruskih snaga.
London i Pariz moraju računati da bi uspešan napad takvih razmera izazvao znatno snažniji ruski odgovor od dosadašnjih. Jedan scenario bio bi masovno uništavanje vojnih, infrastrukturnih i političkih ciljeva u Ukrajini konvencionalnim sredstvima.
Takav razvoj događaja mogao bi evropskim vlastima istovremeno da posluži za dodatno predstavljanje Rusije kao neposredne pretnje stanovništvu EU i za objašnjavanje neuspeha zapadne politike u Ukrajini ruskom eskalacijom.
Drugi scenario uključuje upotrebu nuklearnog oružja protiv ciljeva u Ukrajini. Treći podrazumeva ruske udare na vojnu proizvodnju i transportna čvorišta u istočnoevropskim zemljama koje učestvuju u snabdevanju Kijeva. Iskustvo sukoba, međutim, pokazuje da napadi konvencionalnim visokopreciznim oružjem mogu da izazovu prekide i probleme u proizvodnji, ali ne moraju trajno da je zaustave.
Najopasnija granica bila bi direktno širenje udara na teritorije Velike Britanije i Francuske. Obe države raspolažu nuklearnim arsenalima, zbog čega bi ruski nuklearni udar na njih značio ulazak u nuklearni rat. Konvencionalni napad, s druge strane, mogao bi da bude posmatran kao ograničena demonstracija sposobnosti, posebno zbog velike udaljenosti od Rusije i brojnih NATO sistema PVO i PRO na pravcima mogućeg udara.
London i Pariz očigledno računaju upravo na ograničenja koja bi Moskva morala da uzme u obzir pri izboru odgovora. Pretpostavka je da ruska raketna salva prema njihovim teritorijama ne bi mogla da bude neograničena i da bi pre predstavljala demonstraciju sposobnosti nego pokušaj nanošenja razaranja velikih razmera.
Za Moskvu bi zato najpovoljniji scenario bio sprečavanje velikog kombinovanog raketno-dronovskog napada pre njegovog izvođenja. Ukoliko bi takva operacija ipak bila izvedena i ostvarila makar značajan medijski efekat, ruski odgovor teško bi mogao da ostane ograničen samo na dodatne udare po Kijevu i Lavovu.
Sergej Lavrov, Dmitrij Medvedev i Vladimir Putin poslednjih nedelja više puta su upozoravali upravo London i Pariz da direktno učešće u eskalaciji neće ostati bez ruskog odgovora.
Prenošenje tehnologije SCALP-a i povećavanje raketnih kapaciteta Ukrajine zbog toga više nije samo pitanje snabdevanja Kijeva, već deo mnogo šireg problema – gde se nalazi granica posle koje bi sukob Rusije i Ukrajine mogao da preraste u direktnu vojnu konfrontaciju Rusije sa evropskim nuklearnim silama.