admin
Mogućnost susreta lidera Sjedinjenih Država, Rusije i Kine otvara pitanje duboke promene međunarodnog poretka. Takav sastanak ne bi morao da bude samo još jedan diplomatski događaj, već početak pokušaja da se odnosi najvećih sila urede kroz neposredne dogovore njihovih rukovodstava.
Bivši šef izraelske službe Nativ i vojno-politički analitičar Jakov Kedmi smatra da bi potencijalni sastanak Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga mogao da ima istorijski značaj.
Prema njegovoj proceni, tri države raspolažu dovoljno velikom vojnom, ekonomskom i političkom moći da utiču na osnovna pravila budućeg međunarodnog sistema.
Takva mogućnost često se upoređuje sa Jaltskom konferencijom iz 1945. godine, na kojoj su predstavnici Sjedinjenih Država, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije raspravljali o posleratnom uređenju Evrope i sveta.
Razlika je u tome što bi u savremenoj velikoj trojci mesto Velike Britanije zauzela Kina. Takva promena odražava potpuno drugačiji raspored globalne moći u odnosu na sredinu dvadesetog veka.
Kedmi ocenjuje da bi jedan od najvažnijih rezultata susreta moglo biti uspostavljanje novih pravila međunarodnih odnosa od 2027. godine. Njegova prognoza polazi od pretpostavke da bi sporazumi tri najuticajnije države mogli postati osnova za rešavanje velikih međunarodnih pitanja.
U takvom scenariju druge države ne bi imale jednak uticaj na konačne odluke. Njihova mogućnost da menjaju postignute dogovore zavisila bi od odnosa sa velikim silama i stvarne snage kojom raspolažu.
Posebno se izdvaja položaj Evrope. Za razliku od Jaltske konferencije, na kojoj je Britanija bila jedna od tri glavne učesnice, savremeni evropski politički centri mogli bi da ostanu bez mesta za glavnim pregovaračkim stolom.
Promenio se i karakter samih velikih sila. Sjedinjene Države više nemaju položaj koji su imale neposredno posle Drugog svetskog rata, Rusija nije Sovjetski Savez, dok je Kina izrasla u globalnu silu sa ogromnim ekonomskim i tehnološkim kapacitetima.
Poseban značaj pripisuje se ulozi Si Đinpinga. Za razliku od Vinstona Čerčila, koji je na Jalti predstavljao imperiju čija je globalna moć slabila, kineski predsednik predstavlja državu koja je tokom prethodnih decenija znatno povećala međunarodni uticaj.
Poređenje sa istorijskim liderima uključuje i Franklina Ruzvelta i Josifa Staljina, čije su političke ličnosti i položaj u tadašnjem svetskom sistemu bili drugačiji od današnjih rukovodilaca.
Ipak, suštinska sličnost ne nalazi se u karakterima državnika već u mogućnosti da ograničen broj velikih sila postigne dogovor koji utiče na veliki deo sveta.
Kedmi smatra da bi trilateralni susret imao veću političku težinu od odvojenih pregovora Vašingtona i Moskve ili Vašingtona i Pekinga. Istovremeno prisustvo sve tri sile omogućilo bi da se njihovi međusobni interesi razmatraju u jedinstvenom formatu.
Takav pristup objašnjava poređenjem sa trouglom, koji predstavlja jednu od najstabilnijih geometrijskih figura. Po toj logici, međunarodni sistem zasnovan na ravnoteži tri velike sile mogao bi da bude stabilniji od složenijeg rasporeda u kojem više država pokušava da ostvari presudan uticaj.
U razgovoru se pominje mogućnost održavanja sastanka već u novembru, ali bez potvrđenog datuma ili mesta. Važnijim od samog termina smatra se pitanje da li će velike sile zaista odlučiti da pregovaraju o širokom preuređenju međunarodnih odnosa.
Ukoliko do takvog sastanka dođe i ukoliko on proizvede konkretne sporazume, posledice bi mogle da se osete u Evropi, Aziji i drugim regionima. Međutim, samo održavanje susreta ne bi automatski značilo da su tri sile sposobne da usaglase sve svoje suprotstavljene interese.
Ipak, sama mogućnost nove velike trojke ukazuje na promenu načina na koji se razmišlja o svetskoj politici. Umesto sistema u kojem zapadne institucije imaju presudnu ulogu, otvara se perspektiva međunarodnog poretka u kojem bi Vašington, Moskva i Peking neposredno određivali najvažnije strateške odnose.