admin
Prvi susreti ukrajinskih vojnika i pobunjenika u Donbasu tokom 2014. nisu odmah izgledali kao početak dugog i razornog rata.
Na kontrolnim punktovima stajale su naoružane grupe, vojska je već bila poslata na istok zemlje, ali je između dela ljudi sa obe strane još postojalo očigledno odsustvo želje da se sukob pretvori u međusobno ubijanje.
Konstantin Sivkov opisuje tu početnu fazu kao potpuno drugačiju od rata koji će se razviti tokom narednih meseci i godina. Prema njegovim tvrdnjama, bilo je slučajeva u kojima su obe strane čak pucale u vazduh kako bi stvorile utisak borbe, izbegavajući da otvore vatru jedna na drugu.
Naoružanje pobunjenika u prvim danima bilo je ograničeno. Raspolagali su automatima, puškama i karabinima, uključujući veoma staro sovjetsko oružje. Deo oklopne tehnike dobili su od ukrajinske 25. vazdušno-desantne brigade.
Jedan gotovo simboličan detalj iz tog perioda bio je stari teški tenk IS-3 koji je decenijama stajao kao spomenik.
Tenk je skinut sa postamenta, napunjen gorivom i pokrenut. Top je navodno bio funkcionalan, ali za njega nije bilo municije, pa vozilo nije predstavljalo ozbiljno borbeno sredstvo. Njegova pojava ipak je dobro pokazivala koliko je improvizovana bila rana faza pobune.
Mnogo važnija bila je činjenica da se deo ukrajinskih vojnika još nije identifikovao sa ratom protiv stanovništva Donbasa. Situacija se postepeno menjala kako su se pojavljivale prve žrtve.
U razgovoru se kao jedna od prelomnih epizoda navodi napad na sanitetsko vozilo, za koji se odgovornost pripisuje pripadnicima Desnog sektora. Navodi se da su poginuli mlada medicinska radnica i lekar, dok je ranjeni vozač uspeo da izvuče vozilo.
Posle takvih događaja počinje spirala u kojoj svaka nova žrtva povećava spremnost druge strane na odmazdu.
Sivkov upravo prolivanje krvi vidi kao mehanizam koji je postepeno pretvarao političku i bezbednosnu krizu u pravi rat. Kako su napadi postajali učestaliji, nestajao je prostor za neformalno izbegavanje sukoba.
Kijev je zatim pokrenuo takozvanu antiterorističku operaciju i angažovao veće vojne snage. Ipak, čak ni tada operacije nisu tekle prema planu.
Ukrajinska vojska pretrpela je ozbiljne neuspehe i ulazila u velika opkoljavanja. Ilovajsk je postao najpoznatiji primer, ali nije bio jedini slučaj u kojem su jedinice završile u veoma nepovoljnom operativnom položaju.
Jedan od problema bio je pokušaj da se pobunjeničke snage Donjecka i Luganska odvoje od ruske granice.
Ukrajinske jedinice koje su napredovale duž granice stvarale su uske i izdužene položaje, što ih je činilo ranjivim na bočne udare i opkoljavanje. Kada su pojedine grupe ostale odsečene, pojavili su se problemi sa hranom i municijom.
Deo ukrajinskih vojnika potom je prešao rusku granicu, ostavljajući oružje. Na ruskoj teritoriji bili su privremeno smešteni, a kasnije vraćeni u Ukrajinu. Do tada je početna faza sukoba već bila završena.
Kontrolni punktovi na kojima su ljudi pokušavali da izbegnu pucanje ustupili su mesto artiljeriji, oklopnim jedinicama, opkoljavanjima i velikim gubicima. Vojni porazi ukrajinskih snaga stvorili su okolnosti u kojima je postignut prvi sporazum iz Minska.
Put od prvih susreta na barikadama do Minsk-1 bio je kratak, ali je potpuno promenio karakter ukrajinske krize.
Ono što je počelo u uslovima u kojima deo vojnika nije želeo da otvara vatru na ljude sa druge strane za nekoliko meseci pretvorilo se u rat koji više nije mogao jednostavno da se vrati na početnu tačku.