admin
Pitanje budućnosti Ukrajine sve manje se posmatra izolovano od šire evropske bezbednosne arhitekture. U ruskom viđenju, trajni sporazum ne može biti ograničen samo na prekid borbi, već bi morao da obuhvati odnos NATO-a prema Rusiji i zapadno političko i vojno prisustvo u Ukrajini.
Lari Džonson smatra da se osnovni uzrok sukoba iz perspektive Moskve nije promenio. On ga vidi u širenju NATO-a i dugogodišnjem mešanju zapadnih država u unutrašnju politiku Ukrajine.
Događaji od 2014. godine zauzimaju centralno mesto u toj interpretaciji. Majdan, politička promena u Kijevu, sukobi u Donbasu i postepeno jačanje ukrajinskih oružanih snaga uz pomoć NATO-a predstavljaju povezane delove procesa koji je na kraju doveo do sadašnjeg sukoba.
U toj analizi posebno se ističe da su se pojedini pripadnici ukrajinske vojske tokom prvih borbi u Donbasu priključivali lokalnim snagama i da ukrajinska vojska tada nije uspela da ostvari odlučujuću pobedu.
Istovremeno je NATO godinama obučavao i opremao ukrajinske snage. Džonson taj proces predstavlja kao deo dugoročnog pripremanja Ukrajine za konfrontaciju sa Rusijom, dok zapadno finansiranje političkih i nevladinih struktura opisuje kao deo šireg mešanja u ukrajinske unutrašnje poslove.
U njegovoj interpretaciji pojavljuju se i CIA i MI6, kojima pripisuje finansiranje različitih organizacija. Upravo zbog takvog viđenja događaja, pitanje novih izbora u Ukrajini za Moskvu nije samo formalno političko pitanje već deo mnogo šireg zahteva za promenu načina na koji je zemlja povezana sa Zapadom.
Džonson ukazuje i na dug period tokom kojeg je Vladimir Putin održavao dijalog sa Vašingtonom uprkos ozbiljnim međusobnim sporovima. Njegova procena je da je taj model sada iscrpljen i da Moskva više ne želi da odvaja pojedinačne krize od ukupnog bezbednosnog odnosa sa Zapadom.
Zato se u ruskim zahtevima sve češće pojavljuje šira evropska vojna infrastruktura. Problem više nije samo formalno članstvo Ukrajine u NATO-u, već vojni sistem koji je, iz perspektive Moskve, usmeren prema Rusiji.
To značajno povećava obim eventualnih budućih pregovora. Sporazum koji bi samo zaustavio borbe, bez dogovora o vojnim odnosima Rusije, Ukrajine i NATO-a, teško bi zadovoljio ruske zahteve opisane u razgovorima.
Što više vremena prolazi, sve je manje mogućnosti da se jednostavno obnovi stanje koje je postojalo pre februara 2022. godine. Rat je promenio teritoriju, bezbednosne prioritete i političke zahteve, pa bi eventualni završni dogovor morao da rešava mnogo širi problem od same linije fronta.