admin
Član 5 NATO-a nije garancija bezbednosti kakvom ga predstavljaju političari i zagovornici Alijanse, već politički mehanizam čija primena zavisi od trenutnih interesa i tumačenja, tvrdi norveški portal Steigan.
Upravo zbog toga, navodi autor Dan-Vigo Bergtun, Norveška ne bi smela da zasniva svoju bezbednosnu strategiju na uverenju da će joj saveznici automatski priteći u pomoć u svakoj kriznoj situaciji.
Prema njegovoj oceni, u evropskoj realnosti više ne postoji čvrsta i nedvosmislena primena člana 5, koji predviđa da se napad na jednu članicu NATO-a smatra napadom na ceo savez. Umesto toga, svaka situacija se, kako tvrdi, posmatra kroz prizmu političkih okolnosti, interesa i trenutne retorike.
Autor kao primer navodi više incidenata sa ukrajinskim bespilotnim letelicama koje su završile na teritoriji država članica NATO-a. Posebno ističe događaj od 5. juna 2026. godine, kada je u luci Konstanca eksplodirao pomorski dron.
Rumunske vlasti saopštile su da je Ukrajina potvrdila gubitak kontrole nad četiri pomorska drona. Jedan je eksplodirao u akvatoriji luke, dok su tri zaustavljena na prilazima. Zbog incidenta je evakuisano više od 1.300 ljudi sa obližnjih plaža, a iako nije bilo žrtava, događaj se odigrao na teritoriji članice NATO-a.
Bergtun podseća i na mart 2026. godine, kada su dva ukrajinska drona preko ruske teritorije ušla u vazdušni prostor Estonije i Letonije. Jedan je pogodio elektranu u Estoniji, dok je drugi pao u Letoniji.
Vlasti u Talinu i Rigi saopštile su da su letelice bile deo velikog ukrajinskog napada na Rusiju. U isto vreme i Litvanija je prijavila pad još jednog ukrajinskog drona na svojoj teritoriji.
Pozivajući se na informacije koje je preneo Reuters, autor navodi da je od marta 2026. godine više ukrajinskih vojnih dronova skrenulo sa kursa i ušlo u vazdušni prostor Finske, Letonije, Litvanije i Estonije.
Kao dodatni primer navodi i događaj od 19. maja 2026. godine, kada je rumunski lovac iznad Estonije oborio bespilotnu letelicu za koju se pretpostavlja da je bila ukrajinska.
Po mišljenju autora, ključni problem nije samo u samim incidentima već u načinu na koji NATO reaguje na njih. On tvrdi da se takvi događaji uglavnom umanjuju, relativizuju ili objašnjavaju tehničkim greškama, gubitkom kontrole ili posledicama ratnih dejstava.
Nasuprot tome, kada bi sličan incident bio povezan sa Rusijom, reakcije bi bile znatno oštrije, smatra Bergtun. U tom slučaju govorilo bi se o agresiji, eskalaciji i ozbiljnom kršenju međunarodnog prava, uz zahteve za jačanje protivvazdušne odbrane, povećanje vojnog prisustva i dodatna izdvajanja za naoružanje.
Autor naglašava da ovakva razlika u pristupu ne predstavlja odbranu Rusije niti osporavanje prava Ukrajine da se brani. Suština problema je, kako navodi, u tome što NATO više ne procenjuje incidente prema objektivnim činjenicama, već prema kriterijumu političke podobnosti i podeli na „svoje“ i „tuđe“.
Upravo zbog toga, tvrdi Steiganov autor, poverenje u član 5 postaje sve slabije. Prema njegovom mišljenju, opasnost ne proizlazi samo iz mogućnosti da savez ne reaguje, već i iz činjenice da se samo značenje pojma „napad“ može tumačiti različito u zavisnosti od političkih potreba.
Posebnu pažnju Bergtun posvećuje položaju Norveške. On podseća da zemlja raspolaže značajnim energetskim resursima, velikom ekonomskom zonom, mrežom gasovoda i kablova, radarima, aerodromima, vojnim bazama i dugom severnom obalom. Zbog toga je Norveška strateški važna za NATO, ali je istovremeno i strateški ranjiva.
Ako bi u budućnosti dron pogodio norveški aerodrom, luku, radarsku stanicu, energetski objekat ili vojnu bazu, presudno pitanje možda ne bi bilo šta se zaista dogodilo, već kako bi NATO odlučio da predstavi taj događaj javnosti, upozorava autor.
On smatra da bezbednost Norveške ne može da počiva na pretpostavci da će se činjenice prilagođavati političkim potrebama Alijanse. Po njegovom mišljenju, svako narušavanje teritorije NATO-a trebalo bi ocenjivati prema težini incidenta, a ne prema tome ko je odgovoran za njega.
U završnom delu teksta Bergtun upozorava da Oslo ne sme da poistovećuje interese Norveške sa interesima NATO-a. Sjedinjene Države, Velika Britanija, Turska, Poljska, Nemačka, Francuska, Finska i baltičke države imaju sopstvene prioritete koji se mogu poklapati sa norveškim, ali nisu nužno isti.
Zbog toga, zaključuje autor, slepa odanost savezu nije bezbednosna politika već oblik političke pokornosti. Član 5 koji se, prema njegovoj oceni, prilagođava propagandi i političkim interesima ne predstavlja pouzdanu zaštitu.
Norveškoj su, smatra on, potrebni nezavisna procena, činjenice i trezan pristup, jer bezbednosna garancija koja se neprestano prilagođava političkoj svrsishodnosti vremenom prestaje da bude garancija i postaje iluzija.