admin
Instinktivna reakcija gotovo svakog roditelja kad čuje plač svog deteta jeste da dotrči i uzme ga u naručje. Ipak, koliko puta ste čuli rečenice: “Ne navikavaj ga na ruke”; “Pusti ga da ojača pluća” ili “Pusti ga da se isplače, mirnije će spavati”? Naša sagovornica, majka šestoro dece, koja vodi i savetovalište za roditelje, navodi da je najvažnije da majka prati sopstveni instikt, a ne poruke okoline.
“Te poruke su stalne, ja evo ni posle 16 godina roditeljstva ne prestajem da ih čujem. Mislim da je to kad mi razmišljamo da ako damo previše privrženosti detetu, da nećemo moći posle da ga kontrolišemo – glavni problem. Još uvek je ovde zastupljeno ono: dao sam ti krov nad glavom, imaš šta da jedeš i treba da me slušaš, te da sve mimo toga nije pod našom kontrolom i da se bojimo toga”, kaže nam Milena Kostić, mama iz “magareće klupe”.
Više od 700 danskih psihologa i stručnjaka za razvoj dece upozorava da ignorisanje dečijeg plača može izazvati niz fizioloških promena kod deteta.
“Tu je disanje, koje postaje neravnomerno, srčani rad je ubrzan, kortizol – hormon stresa naglo raste. Sve te promene u telu registruju receptori koji se nalaze u telu i visceliralnim organima, i šalju te informacije nervnim putevima do mozga. Mozak dalje pravi zapise svega toga i tim stalnim mapiranjem zapisa i promena koje se dešavaju na nivou tela nastaju mentalni obrasci”, kaže nam psiholog Kristina Tanasijin.
Sa druge strane, Kostićeva navodi da su unutrašnji sukobi najzastupljeniji sa prvim detetom, s obzirom na to da se osoba tada prvi put nađe u ulozi roditelja, pa je i strah od greške i nepoznatog tada intenzivniji.
“Moje lično žaljenje je što, čini mi se, nju nisam nosila toliko, nisam je držala. Trudila sam se da je nosim po određenim pravilima, kada treba da spava. Sa svakim narednim detetom prihvatila sam svoj instikt i shvatila da se ja osećam najsrećnijom i najmirnijom kada je moja beba sa mnom. A i ona je najsrećnija i najmirnija kada je sa mnom.”
Da bi dete razvilo osećaj sigurnosti i poverenja, važno je da roditelj prepoznaje njegove potrebe i da na njih na vreme reaguje.
“Kada je dete dugo ostavljano samo u intenzivnom distresu, može da razvije implicitna ili nesvesna uverenja poput: ‘Moje potrebe nisu važne, drugima se ne može verovati, ovaj svet je opasan, bolje da ne osećam ništa. Kad god mi neko treba, ne dolazi. Znači sam sam’. Ta rana uverenja kasnije mogu da odrede način na koji osoba reguliše sama sebe, šta očekuje u odnosima, kako reaguje na bol i slično”, kaže psiholog.
Ipak, razvoj podrazumeva i određenu dozu frustracije. Zato se postavlja pitanje: Koliko je vremena u redu da prođe pre nego priđemo detetu?
“Beba od nekoliko meseci ili godinu dana hoće odmah da ode sa majkom do kupatila, vrišti, protestuje, plače. Ali ta odsustva su kratkotrajna, pa majka na dnevnom nivou više puta odlazi i vraća se. Tako da dete kroz ta ponavljajuća iskustva uči da osustvo nije isto što i napuštanje. I tu frustracija postaje kapacitet”, poručuje psiholog.
Sloboda dolazi iz sigurne vezanosti. Bebe ne plaču kako bi manipulisale nama, već nas pozivaju da zadovoljimo njihove potrebe i umirimo ih. Tradiciju treba čuvati, ali neko nasleđe je najbolje ostaviti u prošlosti.