admin
Pre gotovo pet i po decenija, subotički ugostitelj Ivan Gurinović prvi put je uzeo tacnu u ruke. Od tada, pa do danas, kada je i zvanično u penziji, bio je i ostao sinonim za kvalitetnu ugostiteljsku uslugu u Subotici. Od Fontane, preko Male Gostione, Majura, Nepkera, zatim ličnog pečata u Maloj Bašti i čuvenoj Elzi, pa sve do gostione koja i danas nosi njegovo porodično ime, tokom pola veka karijere Gurinović je sarađivao sa velikim ugostiteljima, kuvarima, konobarima i poslastičarima tadašnje Subotice, a služio najvažnije goste Subotice od sedamdesetih pa na ovamo iz političkog, diplomatskog i svih drugih krugova.
“Čast nam je bila što smo imali takvu klijentelu u tih 15-20 godina. To je ono što sa ponosom mogu da istaknem, da sam imao tu čast da takvi ljudi imaju poverenja u mene”, kaže Ivan.
Tokom decenija karijere dao je nemerljiv doprinos očuvanju kuhinje karakteristične za područje Subotice, tu mešavinu srpskih, mađarskih i hrvatskih-bunjevačkih jela, sa više od 500 prikupljenih recepata i normativa. Sva ta jela, ne samo da je služio gostima Subotice, nego i širom nekadašnje Jugoslavije tokom ugostiteljskih razmena i promocija. Ali i takmičenja sa kojih se sa svojom ekipom gotovo uvek vraćao sa medaljama, neretko sa zlatom i peharima.
“Ugostitelji su, inače, najveći ambasadori svoje države i svog grada. Ko god dođe u Suboticu, sa bilo koje strane, gde će otići? Otići će u restoran da nešto pojede. Znači, najbolji amabasadori države i grada je su konobari”, smatra on.
Nije samo ukus bitan. Nego i pristup. Način na koji se servira sto, način na koji se pristupa gostu, “dres-kod” konobara. Standardi koje je tokom jednog dela karijere prenosio i u školi za ugostitelje, a koje danas, kao gost, ne prepoznaje.
“Poslednjih možda desetak godina vi vidite konobare da rade u crnim farmerkama, a ne u pantalonama. Rade u patikama – nema crnih cipela, nema crne čarape. Znalo se kako je konobar izgledao. Verovatno još ima ugostiteljskih objekata, i znam da ima, bio je tu kod Bačke Topole jedan ugostiteljski objekat gde konobari zaista izgledaju kako treba – sa belom salvetom na ruci. Ima još objekata, kaže, ali u Subotici je sve otišlo do vraga”, opisuje Gurinović.
Nekada se znalo ko gde sedi, koji je čiji sto, gde se šta jede. Danas mnogih takvih mesta, koje je i Zvonko Bogdan znao opevati, više i nema.
“Subotica oskudeva u restoranima. Ima par objekata u samom gradu, nešto na Paliću, ali to je sve malo u odnosu koliko ih je bilo. Imali ste ‘Borac’, ‘Zagreb’, ‘Beograd’, ‘Malu baštu’, ‘Spartak’, ‘Belu lađu’ – to je samo u samom centru bilo, a okolo – ‘Kod Šaje’, ‘Kod Džavera’… Znalo se gde se noću ide. U ‘Jadran’ se išlo na dobru muziku, ‘Kod Džavera’ se išlo na parisku šniclu, ‘Kod Šogora’ u Štrosmajerovoj se išlo na natur šniclu, u ‘Bele ruže’ na ražnjiće – znalo se šta je specifičnost svakog objekta. Toga više nema”, svedoči on.
Ivan Gurinović je danas i zvanično u penziji. Svoje iskustvo razmenjuje i dalje kroz prijateljstva stečena u ugostiteljstvu od Vardara do Triglava.