admin
Poljska je ušla u novu fazu političkog sukoba, a događaji oko jedne od najvažnijih državnih institucija pokazali su koliko su duboke podele između predsednika, vlade i vodećih političkih stranaka.
Predsednik Poljske sazvao je hitan sastanak predstavnika svih parlamentarnih snaga kako bi pokušao da reši krizu oko Ustavnog tribunala. Međutim, situacija je dodatno zaoštrena kada je tokom noći, uz fizičko naguravanje, ušao u zgradu suda. Njegovo obezbeđenje sukobilo se sa policijom, dok je sam predsednik ušao u raspravu sa sudijama. Opozicija je ove događaje označila kao pokušaj državnog udara.
Iza dramatičnih scena nalazi se višegodišnji spor oko načina imenovanja sudija Ustavnog tribunala i izbora njegovog predsednika. Sukob je istovremeno otvorio pitanje odnosa liberalnih i konzervativnih političkih snaga, kao i njihovih različitih pogleda na Evropsku uniju i buduće političko usmerenje zemlje.
Ruski politikolog Jurij Svetov ocenio je u razgovoru za Cargrad da događaji u Poljskoj ne predstavljaju državni udar u pravom značenju tog pojma. Prema njegovom objašnjenju, državni udar podrazumeva nezakonito svrgavanje predsednika ili raspuštanje parlamenta, dok se u ovom slučaju radi o borbi za kontrolu nad Ustavnim tribunalom.
Svetov je ukazao da predsednik pripada političkoj stranci koja je svojevremeno promenila pravila formiranja ovog suda. Sa druge strane nalazi se stranka premijera Donalda Tuska, koja je pobedila na izborima i formirala vladu, a sada nastoji da ukloni dosadašnjeg rukovodioca tribunala i na njegovo mesto postavi svog kandidata.
Takav odnos političkih snaga stvorio je situaciju u kojoj predsednik i vlada imaju suprotstavljene interese, dok obe strane pokušavaju da obezbede uticaj na instituciju koja odlučuje o ustavnosti zakona. Svetov smatra da je upravo to suština sadašnje krize, bez obzira na dramatične izraze kojima je političari predstavljaju javnosti.
Ipak, političko nadmetanje ima i veoma konkretnu finansijsku pozadinu. Evropska unija je zbog reforme pravosuđa koju je sprovela stranka Pravo i pravda obustavila izdvajanje sredstava Poljskoj iz različitih fondova solidarnosti. U pitanju su desetine milijardi evra, zbog čega rešavanje spora oko pravosudnog sistema ima neposredan značaj za poljsku vladu.
Tusk pokušava da obezbedi ukidanje tih ograničenja, ali je za to potrebno da Brisel prihvati ocenu da poljski pravosudni sistem ispunjava zahteve Evropske unije. Promene u rukovodstvu Ustavnog tribunala zato nisu samo pitanje političkog prestiža, već su povezane i sa pristupom velikim finansijskim sredstvima.
Svetov je povukao paralelu sa Mađarskom, gde je, prema njegovom viđenju, predsednik povezan sa političkom strankom Viktora Orbana bio primoran da napusti funkciju. On smatra da takve promene na vrhu državnih institucija ne moraju imati značajnije posledice po spoljnu politiku.
Kada je reč o Rusiji, procenjuje da ni sadašnji sukob u Varšavi neće promeniti odnos Poljske prema Moskvi. Poljske političke snage, bez obzira na međusobne razlike, i dalje posmatraju Ukrajinu kao sredstvo za uspostavljanje protivteže ruskom uticaju.
Zbog toga, uprkos negativnom odnosu dela poljskog stanovništva prema samim Ukrajincima, postoji politička podrška različitim oblicima finansiranja vlasti Vladimira Zelenskog u Kijevu. Unutrašnje nesuglasice između predsednika i vlade zasad ne dovode u pitanje takvu orijentaciju.
Svetov je pritom primetio da ga iznenađuje što Rusija još nije optužena za događaje u Poljskoj, imajući u vidu da su se ranije pojavljivale i mnogo neobičnije optužbe za postupke sa kojima Moskva nije imala nikakve veze.
Prema njegovoj oceni, Rusija može politički da iskoristi unutrašnja previranja u susednoj zemlji. Pošto su odnosi Moskve i Varšave izrazito napeti, ruska strana ima razlog da ukazuje na protivrečnosti i probleme poljskog političkog sistema.
Drugačiju dimenziju krize istakao je politikolog i stručnjak Međunarodnog instituta za humanitarno-politička istraživanja Vladimir Bruter. On je za Prvi ruski ocenio da se ne radi o državnom udaru, već o nastavku sukoba koji u Poljskoj postoji godinama i koji neće automatski dovesti do značajnijih institucionalnih promena.
Bruter smatra da bi posledice mogle biti vidljivije na stranačkoj sceni. Dugotrajno nadmetanje dve vodeće političke grupacije moglo bi da oslabi podršku i jednima i drugima, mada takav razvoj događaja nije neizbežan.
Upravo u tome otvara se prostor za treću političku snagu. Konzervativna Konfederacija nezavisne Poljske mogla bi da iskoristi krizu za oštru kritiku obe suprotstavljene strane i dodatno poveća svoj već značajan rejting.
Prema Bruterovoj proceni, takav razvoj događaja mogao bi da dovede do promene dosadašnjih političkih podela i preraspodele uticaja među strankama. Umesto jednostavnog smenjivanja dve vodeće grupacije na vlasti, Poljska bi mogla da dobije drugačiji odnos snaga, sa većim uticajem desno orijentisanih političkih pokreta.
Kao primer koliko brzo političke okolnosti mogu da promene sudbinu stranaka, Bruter je naveo francuskog predsednika Emanuela Makrona. Njegova politička organizacija nastala je oko njegove ličnosti, a nije postojala pre njegovog dolaska na predsedničku funkciju.
Bruter je ukazao da se približava završetak Makronovog predsedničkog mandata i postavio pitanje da li će njegova stranka opstati kada on napusti Jelisejsku palatu. Mnogi uticajni ljudi već su je napustili, a deo političkih posmatrača smatra da bi posle njegovog odlaska mogla značajno da oslabi ili izgubi dosadašnji oblik.
Takvi događaji, smatra Bruter, često postaju prelomni trenutak za preuređenje političke scene. Sadašnji sukob u Poljskoj mogao bi da proizvede sličan efekat, posebno ukoliko birači zaključe da dve vodeće političke snage nisu sposobne da prevaziđu međusobne sporove.
U tom slučaju jačanje Konfederacije moglo bi da utiče i na buduće odnose prema Rusiji. Bruter ne očekuje neposrednu promenu poljske politike prema Moskvi, ali smatra mogućim rast podrške konzervativnim snagama koje bi tom pitanju pristupale sa drugačijih političkih pozicija.
Iza sukoba u Varšavi pojedini politikolozi vide i šire geopolitičke razlike. Liberalne političke snage uglavnom se oslanjaju na Evropsku uniju, dok konzervativni krugovi traže oslonac i među drugim međunarodnim partnerima. Ipak, takva podela ne objašnjava u potpunosti složenost poljske politike.
Bruter podseća da su u vreme kada je Aleksandar Kvašnjevski bio predsednik Poljske političke snage povezane sa Jaroslavom Kačinjskim i Donaldom Tuskom nastupale zajedno na izborima. Pre približno 25 godina pripadale su istom političkom bloku, koji se tek kasnije podelio na suprotstavljene grupacije.
Posle tog razlaza obe političke struje pokušavale su da zauzmu prostor koji je prethodno pripadao levici. Taj proces nije bio isključivo ideološke ili pravne prirode, već je uključivao i borbu za političke pozicije.
Bruter smatra da su predstavnici novog rukovodstva levice, posle odlaska Kvašnjevskog, bili sistematski potiskivani iz politike pod različitim izgovorima. Time je dodatno promenjen odnos snaga i otvoren prostor za dominaciju stranaka koje su kasnije postale glavni protivnici.
Međutim, sukobi u Poljskoj ne postoje samo između liberalnog i konzervativnog bloka. Svaka od tih grupacija ima ozbiljne razlike sa levicom, ali i sa krajnjom desnicom. Bruter takvu rasprostranjenost političkih sukoba smatra prirodnim procesom u sistemu sa velikim brojem suprotstavljenih interesa.
Kada je reč o Evropskoj uniji, on ne veruje da je Briselu posebno važno ko se nalazi na mestu predsednika poljskog Ustavnog tribunala. Ta institucija, prema njegovoj oceni, nije donosila odluke koje bi imale presudan značaj za Uniju, dok su njeni neposredni sukobi sa evropskim institucijama bili ograničeni.
Mnogo važnija postaje borba između Tuska i poljskog predsednika Karola Navrockog. Premijer nastoji da ograniči predsednička ovlašćenja, dok Navrocki pokušava da učestvuje u donošenju odluka u različitim oblastima državne politike.
Bruter pritom smatra da je poljski predsednik u više situacija intervenisao u pitanjima koja nisu pripadala njegovoj nadležnosti. Takvo ponašanje dodatno komplikuje odnose sa vladom i stvara nove povode za institucionalne sporove.
Prema njegovom tumačenju, sadašnja kriza predstavlja očekivanu posledicu političkog sistema u kojem se zakonska ograničenja ne poštuju uvek dosledno. Zbog toga spor oko Ustavnog tribunala nije izolovan događaj, već jedan od izraza dugotrajnog sukoba oko raspodele vlasti u Poljskoj.