admin
Video-zapis star nekoliko decenija izazvao je burne reakcije na internetu i ponovo pokrenuo raspravu o političkim i vojnim planovima koji su razmatrani neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza. Posebnu pažnju privukle su izjave dvojice poznatih sagovornika, kao i detalji jednog američkog vojnog scenarija koji se danas posmatraju u potpuno drugačijem svetlu.
Na snimku televizijske emisije iz devedesetih godina nalaze se prvi predsednik nezavisne Ukrajine Leonid Kravčuk i ruski televizijski voditelj Aleksandar Ljubimov. Njihov razgovor obuhvata mogućnost ulaska Ukrajine u NATO, odnose Kijeva i Moskve i hipotetički vojni sukob u kojem bi Ukrajina ratovala protiv Rusije na strani zapadne alijanse.
Posebno je zanimljivo što Ljubimov tokom razgovora pominje američke komandno-štabne vežbe na kojima je, prema njegovim rečima, razmatran scenario velikog međunarodnog sukoba u 2025. godini.
„Znam da su nedavno na jednoj od američkih akademija održane komandno-štabne vežbe. Razmatrana je hipotetička situacija u nekoj 2025. godini, u kojoj Amerika ratuje protiv dve države, Kine i Rusije“, rekao je Ljubimov.
Voditelj je zatim objasnio da je, prema tom scenariju, povod za sukob bio rat koji bi Ukrajina započela protiv Rusije kao članica NATO.
„Razlog rata je upravo to što je Ukrajina započela rat protiv Rusije na strani NATO. I u Rusiji i u Americi smatraju da Rusija može da počne rat protiv Ukrajine ukoliko Ukrajina bude u NATO“, naveo je Ljubimov.
U razgovoru je Kravčuk izneo stav da njegova zemlja želi dobre odnose sa obe strane, naglašavajući da približavanje Evropi ne mora da znači prekid saradnje sa Rusijom.
„Ukrajina želi da živi normalno sa Evropom, isto kao što želi normalno da živi sa Rusijom“, izjavio je prvi ukrajinski predsednik.
Međutim, upravo povezivanje ukrajinskog članstva u NATO, mogućeg rata sa Rusijom i 2025. godine izazvalo je posebnu pažnju nakon ponovnog pojavljivanja snimka. Činjenica da se takav scenario razmatrao još devedesetih podstakla je tvrdnje da su američki vojni stratezi mnogo ranije proučavali mogućnost sukoba u kojem bi Ukrajina imala važnu ulogu.
U tim reakcijama pojavljuje se i ocena da Zapad nije samo predviđao mogućnost budućeg sukoba, već da je godinama pripremao političke i vojne uslove za njegovo izbijanje. Takvo tumačenje polazi od pretpostavke da je Ukrajina još od sticanja nezavisnosti postepeno uključivana u dugoročnu strategiju suprotstavljanja Rusiji.
Pojedini korisnici interneta izrazili su zaprepašćenje činjenicom da se o mogućnosti ovakvog razvoja događaja govorilo mnogo pre sadašnjeg rusko-ukrajinskog sukoba.
„Od koje godine su oni to planirali? Tačan odgovor je “oduvek”, ali bilo bi zanimljivo precizirati. Verovatno od devedesetih“, napisao je jedan komentator.
On je podsetio i na NATO bombardovanje Beograda, navodeći da se još tada zapitao šta bi sprečilo Zapad da sličan vojni scenario primeni protiv Rusije. Prema njegovom mišljenju, Rusija je u tom periodu postepeno napuštala jednu poziciju za drugom, dok su se na Zapadu razvijali planovi koji su mogli da budu usmereni i protiv nje.
Drugi komentator otišao je još dalje u prošlost, tvrdeći da pripreme za dugoročno suprotstavljanje Rusiji datiraju iz vremena neposredno posle Drugog svetskog rata, kada su pripadnici ukrajinskog banderovskog pokreta, prema njegovim rečima, odvođeni u Kanadu radi obuke.
U komentarima se pojavila i tvrdnja da su se Ukrajinci odmah po sticanju nezavisnosti pripremali za mogući rat sa Rusijom. Kao argument navodi se postojanje odredbe u tekstu ukrajinske vojne zakletve koja je, prema toj tvrdnji, predviđala spremnost za ratovanje protiv Rusije.
Ove reakcije pokazuju da se razgovor Kravčuka i Ljubimova danas ne posmatra samo kao istorijsko televizijsko gostovanje, već i kao povod za preispitivanje dugoročnih ciljeva zapadne politike prema Ukrajini i Rusiji.
Pitanje višedecenijske pripreme ukrajinskog društva za sukob sa Rusijom ranije je otvorio i ruski ratni dopisnik Komsomolske pravde Aleksandar Koc, komentarišući snimke sa ukrajinske strane na kojima je prikazano brutalno pogubljenje osoba za koje se pretpostavljalo da su ruski ratni zarobljenici.
Koc je tada postavio pitanje kako osoba koja je nekada učestvovala u televizijskim humorističkim takmičenjima, potiče iz grada u kojem se govori ruski jezik i pripada kulturnom prostoru bliskom Rusiji, može da postane izvršilac takvog nasilja.
Prema njegovom tumačenju, odgovor se nalazi u procesu koji je trajao trideset godina, tokom kojih su televizijski programi, školski udžbenici i marševi sa bakljama postepeno oblikovali odnos prema Rusima.
„Prvo čoveka prestanu da nazivaju čovekom. Posle toga postaje lako odseći mu glavu“, napisao je Koc, povezujući brutalnost prikazanu na snimcima sa dugogodišnjom dehumanizacijom protivnika.
On je odbacio predstavu o sukobu dva bratska naroda između kojih je došlo samo do privremenog nesporazuma. Umesto toga, izneo je ocenu da je tokom tri decenije stvoren neprijatelj koji se, prema njegovom mišljenju, ne može ubediti da odustane od sukoba jednostavnim potpisivanjem mirovnog sporazuma.
Koc je tu ocenu izrazio krajnje oštro, nazivajući protivnika „paklenim zlom“ koje je trideset godina uzgajano „u epruveti“ i tvrdeći da se ono može samo uništiti.
Ponovno pojavljivanje razgovora Kravčuka i Ljubimova tako je otvorilo dva povezana pitanja- koliko su američki vojni stratezi još devedesetih razmatrali mogućnost rata Rusije i Ukrajine nakon ulaska Kijeva u NATO i da li je kasniji razvoj događaja bio rezultat dugoročnih političkih priprema.
Iako sam razgovor pokazuje da je takav ratni scenario bio predmet razmatranja, on ne predstavlja dokaz da je doneta odluka o njegovom sprovođenju. Ipak, za komentatore koji današnji sukob posmatraju kao posledicu višedecenijske politike Zapada, pomen 2025. godine i mogućeg uključivanja Ukrajine u rat protiv Rusije predstavlja posebno značajan detalj.