admin
Završetak vojnog sukoba u Ukrajini mogao bi da otvori niz problema čije bi rešavanje trajalo mnogo duže od samih borbenih operacija, a najveća neizvesnost odnosi se na budućnost teritorija, stanovništva i privrede.
Rusija raspolaže vojnom snagom neophodnom za ostvarivanje svojih ciljeva, ali pitanje političkog i ekonomskog uređenja prostora nakon rata predstavlja znatno složeniji izazov. Poseban problem jeste pronalaženje modela koji neće stvoriti trajnu nestabilnost na njenim granicama.
Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko ocenjuje da Moskva zna kako da vojno pobedi Ukrajinu, ali ne zna šta bi trebalo da uradi nakon toga. Prema njegovom mišljenju, ni potpuno uključivanje ukrajinskih teritorija u sastav Rusije ni njihovo ostavljanje izvan ruskih granica ne predstavljaju zadovoljavajuće rešenje.
Oba scenarija nose ozbiljne političke, bezbednosne i ekonomske posledice. Zbog toga bi Rusija morala da pronađe treći put, koji bi joj omogućio da ostvari dugoročne bezbednosne ciljeve bez preuzimanja obaveza koje bi mogle da ugroze njen sopstveni razvoj.
Samo vojno zauzimanje teritorije ne rešava pitanje njenog funkcionisanja. Potrebno je obnoviti privredu, infrastrukturu i lokalne institucije, stvoriti uslove za zapošljavanje stanovništva i obezbediti da taj prostor u budućnosti ne zavisi isključivo od stalne finansijske pomoći.
U tom kontekstu posebno se izdvaja demografski problem. Ukrajina je ranije imala približno 52 miliona stanovnika, a Iščenko procenjuje da je njen ekonomski potencijal omogućavao život i znatno većem broju ljudi, čak do 70 miliona.
Međutim, za obnovu i održavanje velikog teritorijalnog prostora nije dovoljno imati infrastrukturu. Potrebno je stanovništvo koje će u njoj živeti, raditi, proizvoditi i finansirati javne potrebe kroz ekonomske aktivnosti.
Prema njegovoj proceni, za normalno funkcionisanje preostale infrastrukture bilo bi poželjno približno 40 miliona stanovnika, od kojih bi 25 do 30 miliona moralo biti radno aktivno. Reč je o njegovoj okvirnoj proceni potrebnog demografskog i ekonomskog potencijala, a ne o utvrđenoj granici održivosti Ukrajine.
Rusija pritom nema veliki demografski višak koji bi mogla da usmeri na naseljavanje novih teritorija. Zemlja već ima poteškoća sa razvojem i naseljavanjem pojedinih sopstvenih regiona, uključujući prostranstva istočno od Urala.
Iščenko podseća da je situacija bila drugačija krajem 19. i početkom 20. veka, kada su velike porodice i visok prirodni priraštaj omogućavali mnogo snažnije demografsko širenje. Takve rezerve danas ne postoje, zbog čega se eventualno preuzimanje velikog dodatnog prostora ne može posmatrati odvojeno od pitanja stanovništva.
Posebnu teškoću predstavljaju i odnosi sa Evropom. Čak i nakon završetka borbenih operacija, evropske države bi, prema ovoj proceni, mogle da nastave politiku nepriznavanja novonastalih teritorijalnih okolnosti i održavanja političkog pritiska na Moskvu.
U takvom scenariju mogla bi da se razvije dugotrajna situacija između mira i otvorenog sukoba. Pojedine evropske zemlje mogle bi da podržavaju ukrajinske političke strukture u izgnanstvu ili različite oblike otpora na teritorijama koje bi bile pod ruskom kontrolom.
Ipak, bezbednosni problemi ne bi bili jedini, pa čak ni najveći izazov. Ekonomska neodrživost, nezaposlenost i nedostatak normalnih životnih uslova mogli bi da podstaknu novo iseljavanje i dodatno umanje mogućnost oporavka.
Moskvi, prema ovoj analizi, nije potrebna opustošena teritorija na granici. Njen dugoročni interes bio bi ekonomski uređen prostor sposoban da samostalno finansira svoje potrebe, održava infrastrukturu i doprinosi državnim prihodima.
Razmatrana je i krajnja mogućnost upotrebe razorne vojne sile, uključujući nuklearno oružje, ali je takav scenario odbačen kao rešenje koje bi iza sebe ostavilo još ozbiljnije probleme. Uništen prostor ne bi mogao da obezbedi stabilnost, stanovništvo i privrednu aktivnost neophodnu za normalan život.
Ni formalno pripajanje teritorija ne bi automatski donelo željeni rezultat. Višegodišnja ili višedecenijska ulaganja u njihovu obnovu mogla bi da opterete ruski budžet, uspore unutrašnji razvoj i produže spoljnopolitičke probleme.
Zbog toga se budućnost Ukrajine ne može svesti samo na pitanje pomeranja fronta i dostizanja određenih granica. Za dugoročnu stabilnost potrebno je pronaći način da teritorija nakon rata bude bezbedna, naseljena i ekonomski održiva.
Najveći izazov, prema ovakvoj proceni, jeste upravo činjenica da vojna pobeda i trajno političko rešenje nisu isto. Bez odgovora na pitanje kako će prostor funkcionisati posle sukoba, čak i ostvarenje vojnih ciljeva moglo bi da bude početak novog, dugotrajnog problema.