admin
Manuel Antonio Norijega gotovo dve decenije bio je jedna od najvažnijih figura panamskog bezbednosnog aparata, ali formalno nikada nije postao predsednik Paname.
Do stvarne vlasti stigao je kroz vojsku i obaveštajne strukture, a tokom osamdesetih godina kontrolisao je državu iza civilnih predsednika koji su se smenjivali na njenom čelu.
Rođen je 1934. u siromašnoj četvrti Panama Sitija, školovao se u Peruu, a zatim napredovao kroz Nacionalnu gardu Paname. Ključni čovek za njegov uspon bio je general Omar Torihos, koji je preuzeo vlast posle vojnog udara 1968. godine. Norijega je postao šef vojne obaveštajne službe G-2 i na toj funkciji izgradio mrežu koja će kasnije predstavljati osnovu njegove političke moći.
Istovremeno je godinama održavao odnose sa američkim obaveštajnim strukturama. Dokumentovana saradnja sa SAD obuhvatala je dostavljanje obaveštajnih podataka i pomoć u pitanjima koja su za Vašington bila važna tokom Hladnog rata u Centralnoj Americi.
Američka vojska kasnije je u svojim istorijskim pregledima navela da su SAD godinama podržavale Norijegu kao deo politike suzbijanja širenja komunizma.
Torihos je poginuo u avionskoj nesreći 1981. godine, a u narednom periodu počela je borba za kontrolu nad vojskom. Norijega je 1983. preuzeo komandu nad Panamskim odbrambenim snagama, organizacijom koja je objedinjavala vojsku, policiju, carinu i istražne službe. Od tog trenutka postao je faktički najmoćniji čovek u zemlji.
Panama je zadržala civilne predsednike i formalne državne institucije, ali je Norijega preko oružanih snaga, obaveštajne službe i političkih saveznika imao presudan uticaj na vlast. Njegov režim oslanjao se na kontrolu bezbednosnog aparata, nadzor protivnika i pritisak na opoziciju i medije.
Jedan od događaja koji je snažno pogodio njegovu vlast bilo je ubistvo lekara, bivšeg diplomate i političkog protivnika Uga Spadafore 1985. godine. Spadafora je javno optuživao Norijegu za veze sa trgovinom drogom. Njegovo obezglavljeno telo pronađeno je nakon što su ga panamske snage bezbednosti privele na granici sa Kostarikom.
Američki obaveštajni zvaničnici povezivali su Norijegu sa Spadaforinim ubistvom, ali Norijega za taj zločin nije osuđen u postupku u SAD. Slučaj je dodatno pogoršao njegov položaj i pojačao međunarodni pritisak na panamsku vlast.
Još ozbiljniji problem predstavljale su optužbe za trgovinu drogom i pranje novca. Američke vlasti tvrdile su da je Norijega koristio položaj kako bi omogućavao krijumčarenje kokaina i sarađivao sa pripadnicima kolumbijskog Medeljinskog kartela.
Paradoks njegovog položaja bio je u tome što su američke službe već dugo znale za ozbiljne optužbe protiv čoveka sa kojim su istovremeno sarađivale. Tokom Hladnog rata Norijega je Vašingtonu bio koristan zbog obaveštajnih podataka i američkih interesa u regionu, uključujući događaje u Nikaragvi i drugim državama Centralne Amerike.
Odnos se postepeno menjao. Već 1985. visoki predstavnici administracije Ronalda Regana upozoravali su Norijegu zbog koncentracije političke moći i optužbi o njegovoj umešanosti u trgovinu drogom.
Kriza je otvoreno izbila 1987. kada je pukovnik Roberto Dijaz Erera, bivši načelnik štaba panamskih oružanih snaga, javno izneo niz optužbi protiv Norijege, uključujući tvrdnje o izbornoj prevari i umešanosti u političke zločine. U Panami su izbili protesti, dok je odnos sa Vašingtonom nastavio da se pogoršava.
Američke federalne velike porote u Majamiju i Tampi optužile su Norijegu 1988. za krivična dela povezana sa trgovinom narkoticima. SAD su pojačale ekonomski i politički pritisak, ali panamski vojni lider nije odstupio.
Presudan politički sukob usledio je posle izbora u maju 1989. Opozicioni kandidat Giljermo Endara imao je snažnu podršku, ali je Norijegin režim poništio izbore nakon što je postalo jasno da vlast gubi. Napadi na opozicione lidere pred televizijskim kamerama dodatno su pojačali međunarodnu krizu.
U oktobru iste godine grupa panamskih oficira pokušala je da svrgne Norijegu. Pobuna je propala, a njen vođa major Moises Giroldi i drugi učesnici kasnije su ubijeni. Situacija je kulminirala u decembru. Norijegin režim proglasio je da između Paname i SAD postoji stanje rata, a nekoliko dana kasnije u incidentu sa panamskim vojnicima ubijen je američki marinac Robert Paz.
Predsednik SAD Džordž Buš stariji naredio je vojnu intervenciju. Operacija „Just Cause“ počela je 20. decembra 1989. godine.
U Panami je tada već bilo približno 13.000 američkih vojnika, a približno još toliko stiglo je tokom operacije, pa je ukupno angažovano skoro 26.000 pripadnika američkih snaga. Istovremeno su napadnuti brojni vojni ciljevi, uključujući sedišta jedinica lojalnih Norijegi.
Buš je naveo četiri cilja intervencije: zaštitu američkih državljana, obnovu demokratije, zaštitu sporazuma koji su regulisali Panamski kanal i privođenje Norijege američkom pravosuđu. Panamske odbrambene snage brzo su izgubile sposobnost organizovanog otpora, ali Norijega nije pronađen tokom prvog udara. Američke snage pokušavale su da ga lociraju dok se skrivao na različitim mestima.
Na Badnje veče 1989. sklonio se u diplomatsko predstavništvo Vatikana u Panama Sitiju. Američke snage opkolile su objekat, ali nisu ušle na teritoriju nuncijature. Tokom narednih dana korišćeni su i zvučnici sa glasnom rok muzikom, što je postalo jedan od najpoznatijih detalja čitave operacije.
Norijega je 3. januara 1990. izašao iz vatikanskog predstavništva i predao se američkim vlastima. Prebačen je u vazduhoplovnu bazu Hauard, gde ga je formalno uhapsila američka Agencija za borbu protiv droge, DEA. Avionom C-130 potom je odveden na Floridu.
Time je prvi put jedan čovek koji je godinama sarađivao sa američkim obaveštajnim strukturama završio kao zarobljenik države kojoj je ranije pružao informacije. Suđenje je održano u Majamiju.
Norijega je tvrdio da su njegove aktivnosti morale biti posmatrane u kontekstu dugogodišnjih odnosa sa američkim službama, dok je tužilaštvo izvodilo svedoke i dokaze o njegovim vezama sa krijumčarima droge.
Federalna porota ga je u aprilu 1992. proglasila krivim po osam tačaka optužnice povezanih sa trgovinom drogom, reketiranjem i pranjem novca. Osuđen je na 40 godina zatvora, a kazna mu je kasnije smanjena.
Američki sud priznao mu je status ratnog zarobljenika prema Trećoj ženevskoj konvenciji. To ga nije oslobodilo zatvora niti poništilo krivičnu presudu, ali je uticalo na uslove pod kojima je držan.
Norijega je američku kaznu služio na Floridi. Kada je stekao uslove da napusti američki zatvor 2007, nije postao slobodan čovek. Francuska je tražila njegovo izručenje zbog postupka za pranje novca, pa je ostao u pritvoru dok su američki sudovi odlučivali o ekstradiciji.
SAD su ga 2010. izručile Francuskoj. Francuski sud ponovo mu je sudio zbog pranja novca i osudio ga na sedam godina zatvora. Predmet se odnosio na novac za koji je francusko pravosuđe utvrdilo da potiče od trgovine drogom i da je pran preko francuskog finansijskog sistema i nekretnina.
Ni francuska kazna nije bila poslednja stanica. U decembru 2011. Francuska je Norijegu izručila Panami. Vratio se u zemlju više od 20 godina nakon što je američkim avionom odveden sa njene teritorije, ali ne kao slobodan čovek.
U Panami su ga čekale zatvorske kazne izrečene zbog zločina počinjenih tokom njegove vladavine, uključujući ubistva političkih protivnika. Smešten je u zatvor El Renacer. Do tada je već bio star i zdravstveno oslabljen. Tokom narednih godina imao je više zdravstvenih problema, a lekari su ustanovili i tumor na mozgu.
Početkom 2017. dozvoljeno mu je da privremeno napusti zatvor i pređe u kućni pritvor kako bi se pripremio za operaciju. To nije predstavljalo oslobađanje od kazne. Operisan je 7. marta 2017. Posle zahvata došlo je do krvarenja u mozgu, zbog čega je bila potrebna nova operacija. Njegovo stanje ostalo je teško.
Manuel Norijega umro je 29. maja 2017. u Panama Sitiju, u 83. godini. Od trenutka kada se 3. januara 1990. predao američkim vlastima do smrti prošlo je više od 27 godina. Za to vreme prošao je kroz pravosudne i zatvorske sisteme tri države – SAD, Francuske i Paname – i više se nije vratio političkoj vlasti niti trajnom životu na slobodi.
Njegova biografija ostala je vezana za jedan od najvećih obrta američke politike u Centralnoj Americi tokom završnice Hladnog rata: čovek koji je godinama održavao odnose sa američkim obaveštajnim strukturama postao je optuženik američkog pravosuđa, cilj vojne intervencije, zatvorenik u SAD, a zatim osuđenik u još dve države.