admin
Američki vojni problem nije samo pitanje uspeha ili neuspeha pojedinačnih operacija. Lari Džonson tvrdi da iza svega postoji mnogo konkretnije ograničenje: količina raspoloživog naoružanja, njegova cena i zavisnost proizvodnje od stranih lanaca snabdevanja.
Kao primer je izdvojio protivraketni sistem Patriot.
Prema brojkama koje je izneo, SAD su ukupno proizvele približno 6.000 do 6.500 odgovarajućih presretača, pod pretpostavkom da je proizvodnja nastavljena planiranim tempom tokom prvih pet meseci godine.
Problem nastaje kada se ta cifra uporedi sa načinom njihove upotrebe.
Džonson polazi od računice da su za pouzdano obaranje jedne balističke rakete potrebna dva presretača. Ako bi se za račun koristilo približno 6.400 raketa, to bi značilo kapacitet za presretanje oko 3.200 dolazećih projektila.
Zatim je tu cifru uporedio sa intenzitetom raketnih ratova koji se danas vode.
Prema njegovim navodima, Rusija je tokom rata u Ukrajini ispalila više od 14.000 raketa, dok je Iran protiv Izraela ispalio broj koji procenjuje na oko 3.000.
Takva poređenja, prema njegovoj oceni, pokazuju koliko brzo čak i velika američka zaliha može biti potrošena u sukobu visokog intenziteta. Finansijska računica dodatno komplikuje problem.
Džonson je naveo da jedan presretač Patriot PAC-3 košta između četiri i šest miliona dolara. Ako su za jedan cilj potrebna dva, samo presretanje jedne rakete može predstavljati trošak od više miliona dolara, ne računajući cenu radara, lanaca održavanja, logistike i drugih elemenata sistema.
Ali najveći paradoks vidi u industrijskom lancu snabdevanja. Tomahavk, jedno od najpoznatijih američkih ofanzivnih oružja, prema njegovim rečima zahteva 18 različitih retkih zemnih minerala, kao i volfram.
Veliki deo takvih sirovina ili komponenti vezan je za Kinu, dok je deo šireg vojnog industrijskog lanca povezan i sa Rusijom.
To stvara stratešku kontradikciju: SAD proizvode oružje namenjeno odvraćanju ili vođenju sukoba protiv velikih sila, dok istovremeno deo materijala potrebnih za proizvodnju tog oružja zavisi od lanaca u kojima upravo te sile imaju važnu ulogu.
Džonson smatra da se zato problem ne može rešiti jednostavnim povećanjem vojnog budžeta.
Novac ne može trenutno stvoriti nove rudnike, fabrike, kvalifikovanu radnu snagu niti zalihe retkih materijala. Industrijski kapacitet ima fizička ograničenja koja postaju naročito vidljiva kada se istovremeno troše velike količine municije na više frontova.
Upravo iz te računice izvodi mnogo širi zaključak: SAD jesu velika vojna sila, ali njihova sposobnost da neograničeno održavaju više ratova istovremeno daleko je manja nego što se često pretpostavlja.
Za Vašington zato završetak makar jednog velikog sukoba nije samo politička odluka. To postaje pitanje očuvanja arsenala i industrijske baze potrebne za bilo koju buduću krizu.